Село моје лепше од Париза... Куће мале кречене у бело... Једну малу, њене очи плаве... И сад опет свога вранца јашем...
„Дубок наклон” Пиринеја и статус божанства у Галицији и Валенсији никад нису успели да му засене љубав према мачванској питомини, са искром у очима на плаветнило Саве и наслеђеним поноситим ходом ратника с Цера. Усађених, одмалена, „багером” у срце!
Мирослав Ђукић, један од најбољих дефанзиваца које је стара Југа икад изнедрила, двоструки финалиста Лиге шампиона и знаменити деценијски репрезентативац, ни после четврт века „од сувог злата” у Шпанији није заборавио традицију и корене.
– Где се најлепше осећам? У мом Штитару! Кад год имам слободан дан, правац село, на сат и по вожње од Београда. Међу лешнике! Мало да се опустим. Одморим главу! Изађем на терасу, уживам, радим видео анализу, играм се с два вучјака. Босански торњаци. У Партизановим бојама, црно-бели – у предвечерје Божића казује актуелни шеф струке српског првака и потписник на успех чекан 13 година, пролеће у Европи.
Глас му, из милоште, трепери к'о струна на виолини, баш као Цицварићима док је „пољупце, чак из Лувра, слала Шапцу Мона Лиза”.
– Обожавам природу, миран амбијент. Штитар је мали: 3.500 становника, додуше, ја сам ван села. Немам ни комшије. Мир. Рај.
С пијететом збори о својим земљацима:
– Штитарци су добри људи, не носе, као негде, ножеве у чарапама. Наш сељак вам је доброћудан, нормалан. И ја сам „опуштена варијанта”, волим да одем у моју Мачву. Отац и мајка су умрли, имам брата биолога, живи са мном. Знам да је тај крај у ратовима много страдао, моји нису учествовали, али смо као и сви пропатили у тим незгодама.
Ђукић је изучио породичну лозу:
– Моји су се доселили у Штитар из Љубовије, 1965. Били су „слуге”, радили на пољопривреди, живели у колиби. Временом расли, кад су довољно стекли, направили кућу ван села. Јефтиније. Е, сад сам ту ја, на породичном имању, докупио сам још мало земље и направио неко своје царство.
Зацаклише му очи...
– С лешницима! Три и по хектара, лепо расађених, око куће. Диван амбијент, опуштајући.
Раритет: Крушка међу лешницима?
– Ни данас не знам зашто су ме звали Крушка. Од малих ногу. У селу сам познат под тим надимком. Тачно, волим да их једем, али...
Пропусницу за оазу мира имају једино...
– Пријатељи из Мачве, стари другари... Волим обичан свет, нашег сељака... Обожавам да доведем Шпанце, да виде ту лепоту. Свиђа им се, наједу се наше хране, не могу да дишу... Жали ми се један на кајмак: „ј... ми мајку ово бело, ал' не могу да га оставим”.
Читалачком аудиторијуму занимљиво: обрне ли се и прасе на ражњу?
– Е, кад већ то поменусте, мораћу да вам испричам анегдоту.
Претворисмо се у ухо...
– У Валенсији сам чак направио и фуруну! У почетку, док су деца била мала, живели смо у кући. Имам је и данас, али је изнајмљујемо. Направио сам терен с вештачком травом, сваког викенда се окупи стотину малишана, оставе бицикле, играју фудбал...
Почетак обећава...
– Покојни отац је целог живота окретао с мајком прасе у фуруни. Рекох, 'ајде и ја да пробам. Насликао сам Шпанцима шта хоћу и направили су ми фуруну. Знате ли колику? Крава стојећки може да стане! Прве Нове године још сам и супер прошао: славили смо код кошаркаша Дејана Томашевића, међу гостима било је још његових пријатеља, однео сам прасе, добро је испало. Ма, шта добро? „Изашло” одлично!
Увек постоји неко – али...
– Следеће године, ја сад „као” експерт, позовем пријатеље Шпанце да ми дођу за ручак на Ђурђевдан, породичну славу. Пред јутарњи тренинг насецкам дрва и потпалим ватру. Скочи нека грана, удари ме у чело, натекне ми. Ставим ватру, па се „оцицам”!
И...
– Видим, све је почело несрећно, трагично... Наложим некако и одем на тренинг, рекавши жени да одржава ватру. Рачунам, пријатељ ми долази око „двојке”, може да остане само до пет, мора поново на посао. Вратим се с тренинга, стручним оком проценим да то није довољна ватра, брже боље набацам још дрва и потпалим. Кад је била баш јака, гурнем ја то прасе у фуруну, размишљам: ј...., колика пламенчина, 'ајде да отворим да га видим. Кад оно, гори цело прасе!
Ђукић се и сам 'вата за стомак...
– Извучем га напоље, гори све. Вичем жену: „Цецо!” Комшије, граде поред кућу, почну да се крсте: „Види овог Ђукића, гори му прасе”. Наопако!
Постаје озбиљно...
– А жена, како излази из кухиње, ајооој... Треба нам сад сатара, сакрила је она од деце, не може да се сети где је. Нађе је, коначно, исечемо некако ноге, ресто изгорело, негде се и угљенисало. Ставимо то што смо спасили у електричну рерну, мало га дорадимо...
Паметно...
– Шпанцима смо прво износили хамон (шунку), да се они прво доообро наједу хамона, онда мало буткица, шта је остало. Супер су то прихватили, мирисало је, ипак, на дим, све је прошло у реду.
Хвала Богу...
– Отишли Шпанци, ми срећни, мало се опустили... Рекох, дај да изнесем онај жар колицима у контејнер. Кад... Окренем се, гори пластични контејнер! Брже: „Цецо, дај воду да гасимо”!
Наравоученије...
– Тад сам завршио каријеру печења прасића. Томашевићи су још и добро прошли...
„Нико нема што Србин имаде, какав био такав и остаде” – Мирослав Ђукић, капитални репрезент „четири С” у планетарним оквирима, речју – људина!
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.