Пише: Бранко Спасојевић
Свак` се родио једном да живи, само брука живи довека.
Његош је и ових дана често цитиран на политичком тлу, у узаврелим регионалним препуцавањима, иако би у исто време и сличном гордошћу његове мисли имале „куражи” да опишу актуелно стање у српској фудбалској елити, десетак дана пре јесењег фајронта.
Крупне речи, сурова етикетирања, заклињања у поштење, оптужбе и претње, као на бувљој пијаци из деведесетих година прошлог века, избијају иза сваког ћошка. По свој прилици, у тој спирали лудила, без имало људске одговорности и образа, као да је све спаковано у актуелни тренутак и тај несрећни кладионичарски евро, суперлигашки мислиоци патентирали су и мерицу за поштење. И сви би да измере друге, никако себе, јер тобож њихов образ нико не би смео ни да дирне.
Дволичност јесте пошаст модерног доба. Баш као и кладионице нуспродукт потрошачког друштва. До подношљиве линије, чији праг је јесенас дефинитивно у нашем омеру забасао на црвену линију. У поље где је ћутање, једноставно, забрањено. А, пасивизација једнака саучесништву у злоделима према српском фудбалу.
Таква је данас слика и прилика домаћег такмичења. Много прљавштина, дупло више сумњи и случајеви чија тежина, за обичног љубитеља фудбала убиствена, не оставља простор челницима ФСС за конкретну реакцију. Гле чуда! Тек по која обележена жртва и – брука.
А, знају и лаици да је дошло последње време. Морао би, напокон, неко да „падне”, за пример осталима... Барем у нижим фудбалским разредима, где локалне кабадахије кроје резултате и лиге како им воља. До тог дана остаје нам да казујемо Његоша и цитирамо речи од пре 170 година. Могла би и фамозна Етичка комисија, успут кад ћути Дисциплинска, да нам помогне и брука добије име и презиме.
А, чија је – зна се. Баш као и да ће живети довека!
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.