Гркинић: Статистика потврђивала да је Вождовац по броју нападачких акција и поседу лопте био испред Реала!

Пет година проведених у Вождовцу, Горану Гркинићу било је довољно да са екипом из Заплањске креира чудо!

Прво у улози спортског, а онда и са епитетом генералног директора, енергични и предани спортски радник је са Змајевима прошао готово све фазе еволуције. Допринео је пуној стабилности клуба, трансферима какви су до недавно били готово незамисливи ван оквира вечитих, издизању млађих категорија на виши ниво и свеукупно – креирању имиџа који врата успеха оставља отвореним.

Причи је (за сада) дошао крај.

– Оно што је најважније је да смо се стварно растали као пријатељи, што је у ово, данашње време, незамисливо. Не могу и никада нећу да заборавим ко ми је пре пет година дао шансу да радим озбиљан посао без дана радног искуства, и то мора да се поштује. Најискреније, хвала му због тога – почео је Гркинић алудрајући на председника Марка Здравковића.

А, говорио је резултатима.

– Са ове дистанце, нескромно, мислим да сам превазишао и Маркова очекивања по питању поверења и тога колико ствари смо, заједно, урадили за клуб. Никада нисам себе стављао у први план, јер то и не би било фер. Дешавало се, наравно, да се нисмо слагали око многих ствари, као што су на пример тренери које ангажујемо, али је то увек остајало у нашој „кући”.

У фокусу је први тим.

– Када сам стигао у клуб, већина играча била је под краткорочним уговорима, што смо одмах променили. Идеја је била да „узмемо” момке коју су Партизану и Црвеној звезди били у другом, или чак трећем плану, а имали су репрезентативни педигре. Ивковић, Георгијевић и Луковић су само неки од примера. Исти принцип смо, касније, примењивали и на нивоу школе, те добили играче попут Ступаревића, Максимовића и суперталентованог Луке Цветићанина, који се Вождовцу придружио ових дана.

Играчи су, како каже Гркинић, довођени на поверење.

– Прича је увек била искрена, а сви који су одлазили су увек били максимално испоштовани и ту је председникова улога највећа. Заузврат, клуб је правио трансфере, за српске услове, изузетне. Стојановић је прешао у Кортријк, Дражић у Мехелен, Ивковић у Марибор, Георгијевић у Ференцварош, Поповић у Бодо, Филиповић у БАТЕ Борисов, Ступаревић у Вотфорд (за три милиона евра)... Симптоматично, сви осим Филиповића су каријеру настављали на западу. А и сада, када сам отишао, близу продаје су Луковић и Машовић, јер смо на томе радили месецима.

Упркос свему...

– Својим највећим успехом у спортском делу сматрам довођење Илије Столице, за тренера. Невероватна харизма, невероватна посвећеност, невероватан човек! И веома елоквентан, говори шест језика! Он је код нас најбоље показао како са добрим тимом људи и јасним моделом игре можеш да направиш бриљантне ствари... Чак је и званична, инострана статистика потврђивала да је Вождовац по броју нападачких акција и поседу лопте у процентима био испред Реала! Тај период у Вождовцу ће ми остати у најлепшем сећању. Уживао сам гледајући мој тим како игра. А, Илија ће тек показати какав је тренер. Убеђен сам да ће радити у великим, озбиљним клубовима на западу.

Гркинићева приврженост клубу, била је готово фанатична, у најпозитивнијем смислу.

– Неретко сам Вождовац стављао и испред моје породице, јер се дешавало да сам на крову остајао и по десет, 12 сати. По мом, скромном мишљењу, успешно сам окончао петогодишњи мандат. Једина жал остаје за Европом, али... Можда није ни било реално.