ИНТЕРВЈУ, Марко Девић: И данас сањам Џона Терија

„Зарадио” је Марко Девић дрес Украјине и као домаћин играо на Европском првенству 2012. у тиму са Андрејом Шевченком, прешао у Русију и са Рубином утишао Ливерпул, успут купио пехаре...

Па, сада, поново дошао на место које са којег је кренуо на интернационалну авантуру! Истина, уз који спрат више!

– Са екипом сам непуних недељу дана, па ми је рано да је анализирам или правим поређења. Оно што је сигурно је да је на већој надморској висини – насмејао се искусни нападач, пре него што је завртео филм.

Како је дошло до тога да, са 20 година, кренете на исток?

– Полусезона у Вождовцу је учинила своје, пошто је Велимир Цига Ђорђевић успео да извуче максимум из мене, што није било лако с обзиром на то какав сам био... Тешко је клинцу објаснити неке ствари, али је он успео да се спусти на тај ниво комуникације и преусмери ме. Свака му част и огромно хвала за то. Сигурно је да без његове руке и правих речи не би било ни позива у Украјину.

Конкретно, радило се о Волину из Луцка, па у висине. Вечних сећања је прегршет?

– Било је заиста много изузетних момената, а један од ранијих и најсјајнијих за мене је било потписивања уговора за Металист, где сам из Луцка отишао на пробу. Ту је и добијање пасоша и играње за репрезентацију Украјине, али и једногодишња авантура у Шахтјору из Доњецка, са играчима који су данас најбољи у Европи и Свету. Довољно је поменути Даглас Косту, Вилијана, Фернандиња, Мхитарјана, Луиса Адријана или Тешеиру, који је отишао у Кину за 50 милиона евра! Успео сам да закачим можда и најбољи период који је Шахтјор имао.

Како је дошло до задуживања пасоша?

– Добио сам га пошто из Србије ништа није стизало. Са Металистом сам у сезони 2007/08 био први стрелац лиге и одавде није било никаквих позива, али су Украјинци били упорни. Понудили су се као прави људи и домаћини, тако да сам у том моменту мислио да више верују у мене од Србије. Прихватио сам и слободно могу да кажем да нисам зажалио!

Како и би? Изузетне прилике се не пропуштају, а ова је значила и дељење терена са Шевченком!

– Играли смо заједно на ЕП и неколико пријатељских утакмица, као и један против другог, док је он био у Динаму, а ја у Металисту. Нема дилеме да се ради о једном од највећих играча свих времена и легенди Украјине, заједно са Олегом Блохином.

Европска смотра је прича за себе, вечна, али и завршена помало разочаравајуће?

– Један од најснажнијих утисака је дефинитивно погодак који ми је неоправдано поништен на утакмици против Енглеза, када је Тери практично избио лопту из гола. Имали смо шансу да их избацимо и прођемо даље, а уместо тога смо допринели увођењу ВАР тенологије... Била је ипак, велика ствар учествовати на континенталном шампионату, још као домаћини.

У дресу Украјине, одиграли сте 35 утакмица и постигли седам (признатих) голова, од чега су три ишла у пакету?

– Било је то против Сан Марина. Први хет–трик у историји украјинске репрезентације, сигурно још један од момената који ми значи.

После Украјине „ишла је” Русија?

– Рубин, у једну руку тешка епизода, јер сам прешао тамо када је избио рат око Крима. Могуће је да је онда и на политичком основу изостао позив за репрезентацију. Могао сам још да играм, јер је конкуренција била слабија него пре тога, али су се провлачиле приче да нисам партиота. Ништа не могу да тврдим, међутим, сигурно је све то имало удела. Није било лако, али је истовремено било и лепо у Казању.

Који бисте детаљ издвојили из Рубина?

– Гол који сам дао против Ливерпула, на првој утакмици Клопа на Енфилду, био је и најлепши у каријери. Остали смо непоражени, играли 1:1. Сјајно сам  испратио дијагоналу, примио лопту раменом и десном ногом послао лопту у супротан угао.

Који је разлог повратка у Србију, после искуства и из Вадуза и Сабаха?

– Велики део разлога је породица, јер ћерка креће у предшколско, полако ће и школа. Истовремено, здравствено сам спреман, тако да после контакта који је био између председника и мене, није било недоумица.

Шта вам је највише недостајало из Београда?

– Да дођем код породице, баке, родитеља, стрица... То су неки људи са којима сам одрастао и обележио период живота који је најдрагоценији.

Са Змајевима би требало да останете барем до краја сезоне, а о амбицијама довољно говори ваш долазак?

– Најважније је да се спроведе адаптација, односно да се младим играчима помогне да се развију и крену правим путем. Ту сам да им помогнем, али се надам и што вишој позицији у првенству – не јењава Девићева фудбалска глад.