Давних педесетих година прошлог века, када је фудбал био у експанзији, било је незамисливо да жене буду саставни део клубова. У Јавору, ипак, једна жена била је алфа и омега. Да фудбал није баш искључиво мушки спорт, како се то обично мислило, потрудила се да докаже Перка Крстић, медицинска сестра из Ивањице.
Када је својевремено, на годишњој скупштини, изабрана уруководство Јавора, брзо је освојила симпатије чланова управе, навијача, али посебно играча. Једноставно, тетка Перка се наметнула ангажовањем у клубу. Предано је извршавала све задатке, указивала прву помоћ приликом повреде играча, неговала повређене играче, мајчински пазила на њих.
Често је била и вођа пута на гостовањима Јавора. То је значило признање, али и обавезу да се брине безбедности и исхрани оних које води. Неизбежни су били и фудбалски разговори са домаћинима, када је Јавор гостовао. У тим разговорима Перка је потпуно равноправно дискутовала са мушкарцима.
Била је тетка Перка фанатик када су у питању играчи. Никоме и никада није дозволила да за њене љубимце каже ружну реч.
– То су сви до једнога златни момци и о њима не сме нико ружно да прича – одговарала је својевремено тетка Перка онима који би упутили какву критику играчима.
Многи су покушавали да од Перке извуку који јој је играч најмилији, али увек је имала спреман одговор.
Делегата по леђима
Седећи на клупи Перка је била веома темпераментна.Тако је на једној утакмици загужвало на терену а делегат меча окривио је играче Јавора за инцидент.
Када је то чула, Перка је скинула торбу са леђа и одаламила делегата. На срећу, до прекида меча није дошло, а када су на крају утакмице упитали Перку да ли јој је жао што је ударила делегата лаконски је одговорила.
– Жао ми је... Али, зато што га нисам још једанпут ударила.
– Наравно да имам љубимца, то је цео тим Јавора. Све их подједнако волим и увек ћу бити уз њих.
Запослена, као медицинска сестра у ивањичком Дому здравља, одмах после радног времена хитала је на игралиште. Када би неко од играча због ноћног провода изостао са тренинга тетка Перка би га убедљиво правдала код тренера.
– Дечко је добио температуру – уз осмех би рапортирала тренеру, иако свесна да оправдање неће проћи.
Увек је седела на клупи са резервним играчима и тренерима. Занесена игром често је устајала, прилазила аут-линији и добацивала играчима.
– Шта сте се стегли – грмела би Перка. – Зар не видите да они не знају ништа. `Ајде да дамо три комада.
Играчи су имали велико поверење у своју тетка Перку. Увек су јој износили јаде и тражили савете.
– Највећи проблеми били су са онима који су се заљубили. Требало их је убедити да та „болест” не сме да утиче на игру – са смешком се присећала.
Иако је са својим Јавором доживела много лепих тренутака, често је причала о случају због којег је данима патила.
– Када се повредио Ђоко Ђурић било ми је страшно. Због тешке повреде колена Ђоко је морао да прекине каријеру – не заборавља тај догађај тетка Перка.
Перка Крстић живела је 94 године и никад није престала да се интересује за њен Јавор. Када се играла утакмица, стајала би на прозору и пролазнике запиткивала шта је екипа урадила. Ако резултат није био повољан, била је видно разочарана.
– Мора да су судије нешто забрљале. Немогуће је да Јавор изгуби меч на свом терену – коментарисала би Перка.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.