Почетна / Фудбал / Супер лига

ИНТЕРВЈУ КОЈИ СЕ НЕ ПРОПУШТА СА ЧОВЕКОМ КОЈИ ВАM ЦЕО ЖИВОТ ДОНОСИ ОСМЕХ НА ЛИЦЕ - Ковачевић: Кључно обележје мог навијања је инат, што је Партизан гори, ја га више подржавам...

Академик Душан Ковачевић, маратонац који је преронио Јадран
ФОТО: Н. Неговановић

Његови „маратонци“ у Србији су познатији и популарнији и од легендарног дугопругаша Фрање Mихалића, нашег јединог маратонца са олимпијском медаљом (сребрном) у тој сизифовској спортској дисциплини.

Додамо ли да он није атлетски тренер или функционер, него академик, драмски писац и редитељ, заљубљеник у фудбал и велики навијач Партизана, јасно је да је реч о Душану Ковачевићу.

Творцу култних позоришних представа „Радован  Трећи“, „Професионалац“, „Маратонци трче почасни круг“, „Балкански шпијун“, сценаристи Кустуричиног „Подземља“, окићеног канском Златном палмом и нашег, званично, најбољег филма у 20. веку – „Ко то тамо пева“, чије су реплике одавно поштапалице Срба претендената на титулу духовитих.

Незванична статистика каже да је његова антологијска остварења, у театру и на филмском платну, овде и широм света, видело више људи него што је било гледалаца на досадашњим фудбалским дербијима Партизана и Звезде.

Разлог томе је што, у савременом добу, публици нико није подарио толико лековитог смеха као он, указивањем на наше националне мане и заблуде, индивидуалне и колективне. По оцени стручних - Душан Ковачевић је Нушић нашег доба.

А да је, у родном Шапцу, као дечак страсно предан фудбалу, упитан да ли би више волео да постане ово што је постао, или да буде нови Бобек, или нови Милош Милутиновић, сигурно би пожелео да буде звезда „свог” Партизана.

Тај сан није досањао, а утеха му је да годинама игра у тандему с легендом црно-белих Момчилом Вукотићем. Додуше само од када је популарни Моца, његов велики пријатељ, постао рекреативац, и то на малом фудбалу.

Ривали или саиграчи њима двојици по београдским халама или балонима, били су, зависно од тога како се поделе, и Бора Тодоровић, Лазар Ристовски, Божо Копривица, Петар Божовић, Емир Кустурица, Раде Шербеџија, Богдан Диклић, Горан Марковић, Влада и Бајка...!

Судија на тим мечевима дуго је био легендарни Данило Бата Стојковић који је од дељења правде тој групи „мангупа” одустао кад су му учестали повици „Уа, судија”.

Ковачевићеву фудбалску каријеру нису прекинуле ни седе у коси, ни инфаркт ни многобројне професионалне обавезе; на овај интервју дошао је са Земунског кеја, са још једне партије пикања и са три стента у грудима, од којих му је последњи уграђен крајем минуле године.   

„Играо” је кратко и у политици. Био је амбасадор у Португалији, али се, пре истека уговора тј. Мандата, вратио у „матични клуб” - позориште Звездара театар, где је капитен, односно дугогодишњи управник.

Мада, како рече, не воли да прима савете, нити да их даје, повремено, преко медија, поручи политичарима шта би ваљало да чине да бисмо сачували земљу и властити живот у њој учинили лепшим.

Уверен је да Србија не сме да дозволи да буде увучена у нови рат, јер би нас то, како каже, докрајчило.

Послови с дрогом генеришу навијачко насиље, фудбал је ту само маска

У књизи "20 српских подела", филигранској анализи наших нарави, пишете о четницима и партизанима, монархистима и републиканцима, проистичним и прозападним Србима итд. У новије време изражена подела је на звездаше и партизановце чији су сукоби све више рушилачки и опасни. Где је узрок, а где излаз из таквог стања?

- Та опака пошаст дошла нам је деведесетих година прошлог века. Кад смо доживели ратове, пропаст државе, распад породице, трагични поремећај система вредности... Много деце је тада препуштено улици, завладао је закон улице. Тада се међу навијаче увукла дрога која је, у међувремену, постала кључни узрок навијачких обрачуна. Послови с дрогом генеришу навијачко насиље, фудбал је ту само маска. Клубови, реално, нису у стању да то спрече. Пример како то спречити су дали Енглези у време премијерке Маргарет Тачер, зване „Челична лејди”. Разуларени навијачи су, ригорозним казнама за насиље, претворени не у позоришну него, рекао бих, у балетску публику, јер је на балету ред израженији него и у театру.

Могао је да буде и глумац; Бата Стојковић му је дуго тврдио да има дара и за тај посао. Кад је престао то да чини сложили су се да је, ипак, боље што је оно што јесте - писац.

Иако ретко даје интервјуе, молби да говори за читаоце Спортског журнала радо се одазвао, истичући да су спорт и спортисти имали (и имају) важну улогу у његовом животу.

Кад би, својевремено, Вашег пријатеља Бору Тодоровића, глумчину и шармера, питали за кога навија, одглумио би зачуђеност. „За Партизан, наравно”, рекао би мртав озбиљан. Пошто сте и Ви партизановац, реците нам шта је Вас усмерило ка црно-белој боји?

- Породично опредељење. Мој отац је био „јачи” партизановац, а за Партизан су навијали и сви моји укућани и чланови ближе фамилије. Шушкало се да има симпатизера и других клубова, али они то нису јавно потврђивали. Демократска слобода те врсте још није била ни на видику. Фудбалски и навијачки стаж почео је да ми тече од пете-шесте године. Било је то у оним сивим педесетим прошлог века кад је фудбал био главна дечија забава, а радио преноси фудбалских утакмица, зачињени незаборавним гласом репортера Радивоја Марковића, разонода за масе. Никад нисам помислио да је моје навијачко опредељење било погрешно, упркос повременим разочарењима  резултатима Партизана. Кључно обележје мог навијања је инат: што је Партизан гори, ја га више подржавам...! Лако је навијати кад твом клубу иде добро. Наравно, помогао сам да навијачка традиција моје породице буде настављена на прави начин: мој син Александар и његов Лука навијају за црно-беле. И то страсно.   

Фудбал, непрекидно, играте од малих ногу до данашњих дана и то, кажу, одлично. Какав је значај та игра имала у Вашем животу? 

- Велики, врло велики. Као клинцу, фудбал је био све. Играо сам по леду, снегу, киши, блату, по шљаци, бетону, током целог дана, али и под уличним осветљењем. Као гимназијалац играо сам у подмлатку новосадске Војводине, а фудбалски рекреативац сам више од пет деценија. Да сам, као тинејџер, оцу и родбини могао да дам потврдан одговор на питање да ли ће фудбал да ме храни, вероватно бих постао професионални фудбалер. У то време, међутим, то се није могло рећи с пуним уверењем. Велике паре за фудбалере дошле су касније. Али, моја страст за фудбал није ишчезла. Мени је писање, уствари, хоби између играња фудбала и гледања преноса фудбалских утакмица. Кад не иде мом Партизану, не иде ни мени; нервозан сам, без радне енергије и концентрације. Они који ме боље познају тада ме избегавају, као и ја њих, јер прети опасност да неког "фаулирам". С друге стране, фудбалу и спорту дугујем виталност, а захваљујући њима стекао сам и доста пријатеља.

У предговору за књигу "Моца", о Момчилу Вукотићу, написали сте и реченицу: „Фудбал је уметност, или није фудбал". Можете ли шире објаснити ту тврдњу?

- Прави фудбал, леп и ефикасан, са пуно маште, је заиста уметност. А они који га (таквог) играју могу се назвати уметницима због којих милиони људи долазе на стадионе. Нажалост, већина играча има задатак да праве фудбалске умет-нике спречи да играју... Ја кад кажем фудбал, помислим на Пелеа. На Пелеа као мајстора над мајсторима, на Пелеа уметника фудбала. Он је то потврдио као освајач три светске титуле са репрезентацијом Бразила. Ко ће то још достићи? Можда онај мали Француз Мбапе, али не бих се кладио ни на њега...

СТРАСТ - Играли један на један да не пропадне термин

Велика страст са којом Душан игра фудбал одликује и многе његове пријатеље.

Памти се како су једне зиме, кад су због снега и невремена, у салу за пикање дошли само он и глумац Мило Мирановић (полицајац са шеширом из „Балкан експреса”). Није им падало на памет да не искористе једночасовни термин. Играли су један против другог, а правило је било да се признају само погоци дати са мање од шест метара удаљености од рукометних голова.

Ривали су се дуго смањивали у вођству, а на крају је Душан победио са 80:75.  

Вероватно Вас је дивљење фудбалским уметницима приближило Моци Вукотићу, са којим сте пријатељ деценијама? 

- Поносам сам на своје дугогодишње пријатељство с Моцом, јер се ради о фудбалеру од посебног дара и честитости на терену и у животу. Кад сам га, још као студент, први пут видео на зеленом правоугаонику, био сам срећан и задивљен што је мој Партизан добио још једног фудбалског уметника, као што су били многи из генерације "Партизанових беба", предвођени голманом Милутином Шошкићем. За све што је учинио за Партизан и фудбал, Моца је заслужио број који је носио на дресу - "десетку". Он спада у категорију асова који су настојали да спасавају фудбал од настојања већине да буде борилачка вештина у којој се противник третира као непријатељ којег треба мрзети и повредити. 

Због све ранијег одласка фудбалера у свет, чему је једини мотив новац, на нашим теренима одавно нема фудбалских уметника попут Моце, Шекуларца, Скоблара, Владице Ковачевића, Џајића...  Одлазе чак и стрелци и стонотенисери. То је, изгледа, незаустављив тренд?

- Тако је. Незаустављив и често са лошим последицама. Спорта је претворен у бизнис у којем се обрће огроман новац, а првенствено за интерес оних који га имају. Свако ко може да купи - купује. И ја бих, кад би ми неко дао милијарду долара створио јак фудбалски или неки други клуб. Даровита деца, а још више њихови родитељи, јуре за брзом зарадом, запостављајући школовање, али и праву бригу за здравље и ментално сазревање најмлађих. Игра се на једну карту, без размишљања шта ће бити ако млађаном спортисти тежа повреда заустави каријеру, а он нема никакве школе, није научио ништа него да јури за лоптом. Чуо сам податак из Италије: од сто хиљада клинаца, у свим категоријама, само један одсто стигне да потпише професионални уговор. А најгоре је то што су од тих малишана за парама луђи њихови родитељи. Велики ломови настају кад се амбиције родитеља не поклопе са талентом њихове деце. Жртва је првенствено дете којем родитељска похлепа често спутава и развој талента.

Мање је познато да сте да сте и страствени ронилац. Једном сте ми рекли да сте преронили цео Јадран и део Медитерана. Кажите нам нешто више о том Вашем, рекао бих, подвигу за дивљење?

- Роњење је, уз фудбал, моја велика страст и, такође, дугогодишња опсесија. Роним већ деценијама, готово да нема острва у Јадрану око којег нисам ронио. Роним на дах, а спуштао сам се и до двадесет метара дубине. Пре непуна два месеца, у оквиру тренинга за летњу сезону на мору, преронио сам базен од 25 метара. Није то баш уобичајено за људе који су превалили седамдесету.    

У Вашем огромном и врло плодном стваралачком опусу, колико знам, нема дела са спортском тематиком, иако ту, чини ми се, има материјала и за комедију и за трагедију. Спремате ли можда тако нешто?

- Искрен да будем, не. Спортске активности су моје велике љубави које нисам хтео да уплићем у писање и да их на тај начин трошим, а онда још и да их продајем. То ми се, некако, не уклапа.

Да завршимо лакшим питањем: да ли бисте волели да се неко од Ваших четворо унучади професионално бави спортом?

- Тешко питање. И волео бих и не бих волео. Не допада ми се то што нам деца прерано постају спортски јаничари, што је данас мотив за игру новац, а не љубав. Та некад чиста љубав сад је добила цену. И зато имамо доминантан принцип: колико пара толико љубави за спорт. Уз то, много је неизвесности на путу стварања успешног и добро награђеног спортисте. Рекао сам већ: повреде вребају, а њихово образовање деце се занемарује. Моји унуци Лука и Вук, седмогодишњаци, тренирају фудбал. Врло су загрејани за ту игру, а шта ће од тога испасти видећемо. Знам генерално да нашој деци треба више спорта, а мање компјутера и игрица. На томе породица и друштво треба да раде више него досад.

Коментари18
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

matori
Divan covek ,Gospodin -svi crno beli su sretni sto postoji Partizan. p.s. pa vidite samo tupave kom.iz rupe ,strasno.
straja
Imam utisak da DK nije bas uspesan u izboru strane za koju ce da NAVIJA bilo da se radi o sportu,politici,pa i umetnosti!!!
ACM
Ti ga oceni...
Alan Brut
Bravo majstore. Ljubav prema klubu da, prema protivniku ne.
@milojko
Kakve veze ima i da smo JSD i dalje, tako je osnovan klub i u takvo vreme, i vi ste "jos' crvena zvezda, sto niste promenili ime u kokarda ili znacka! Ovo poslednje bi vam vise pristajalo posto vecina vasih navijaca se samo kaci nazivom navijaca, cisto onako kud svi turci tu i mali delhia.
Todor strasni
Alane, Milojko nas ne gleda kao protivnike odnosno sportske rivale nego kao neprijatelje, zlo koje treba iskorjeniti. Nisu to iste oči i mozak kao nasi koje pokrece ljubav prema sportu i klubu za koji navijamo. Takvu patolosku mrznju hranjenu izmisljotinama i iracionalnim izvrtanjem cinjenica mozes svakodnevno da osjetis citajuci komentare na sportskim vijestima ovog portala. I to uvijek dolazi od ostrascenih "navijaca" komsinice. Istini za volju, u pitanju je apsolutna manjina njih ali dovoljno ih je da truju i kontaminiraju mrznjom i netrpeljivoscu ovaj javni prostor namijenjen prije svega za razonodu i cavrljanje o lijepim sporednim stvarima u zivotu.
Прикажи још одговора
Zemlja apsurda
Antikomunista koji navija za Partizan. Toga nema nigde.
Rio. Bravo
Kako nema?Delije ili u prevodu turski konjanici navijaju za Krcunovu zvezdu petokraku?znaci ima ima...
Las
"Sizifovska sportska disciplina"?

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт zurnal.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта zurnal.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.