Смањење плата највише погађа странце у Партизану: На удару Натхо, Сума и Асано

Смањење плата играчима - нус-продукт неминовне финансијске кризе инициране пандемијом злогласног коронавируса, с планетарног нивоа закуцало је и на врата највећих српских клубова: у Црвеној звезди дошло је до договора руководства с протагонистима на терену - фифти - фифти, у Партизану се разматра предлог о (наводних) 40 одсто, међутим...

Намеће се питање: како ће се солидарност (вечити у заједничком саопштењу тако крстише ванредну меру) одразити на микро нивоу, односно, да ли ће на живот сваког фудбале-ра подједнако да утиче излазак у сусрет клубу (нису у обавези да пристану!) и мањи из-нос на чеку за април, мај и јун?

Тачно, мајстори у копачкама зарађују више него обични грађани, али, како с правом при-метише на Топчидерском брду, радни век им траје знатно краће и, за ову причу најбитније, подељени су у разреде: назваћемо их - платежне и перспективне.

Апропо висине примања: ко је на већем губитку - првокатегорник с нулом више у годишњем уговору, или онај с дна / при дну лествице?

Количински - „Меси” ће највише да осети по џепу, квалитативно - више ће да заболи „Пикеа”. На примеру Партизана: на највећем удару били би странци - Бибарс Натхо, Сејдуба Сума и Такума Асано, општепознато - са статусом највише плаћених; илустративно - ако је неком месечна зарада 50 хиљада евра, „следећи први” дочекао би са 20 мање.

Шта се ваља у контрасмеру, тачније, како би прошао онај са шест хиљада (има и таквих)? Математички, изгубио би „само” две и четирсто, али...

Је ли исти живот са 30 и три и шесто? Дођосмо и до - перспективе: кад је реч о врхунским (српским) фудбалерима - подељеним на „привилеговане”, којима се смеши одлазак у иностранство (Партизан је, сложићете се, идеална одскочна даска) и „оне друге”, на заласку каријере, вероватно без могућности да преко границе (још једном) наплате знање.

Стога, логично је да ни по том сегменту нису сви у истом кошу, дакле, уз колективно, истоветно смањење зарада мора, такође, да стоји дилема - праведности.

На крају, заогрнимо се, на трен, одором клуба, наравно, под условом да играчи прихвате предлог и одрекну се дела принадлежности (по свему судећи - хоће, историја нас, што се тиче Парног ваљка, учи: увек су показивали велико срце): да ли ће наилазити на идентичан одјек свлачионице и кад, не дај Боже, буду принуђени да пролонгирају исплату, замоле за одлагање при мониторингу, потегну, као што се уобичајило, опрост дугова при издавању исписнице (притом, трансфер је из категорије „непристојних”)?
Дефинитивно, нема победника...