Пише: Милорад Бјелогрлић
Проблем није у томе што се умире него што за аутентичним нема замене. А, ако је неко у Београду био такав, онда је то он Мирослав Гајић, легендарни навијач Партизана далеко познатији као Миша Тумбас.
О Миши и његовом чемерном животу се мало зна. Дошао је из света несрећних људи којем Бог није дао ништа осим продорног гласа и безграничне љубави према Партизану. Сигурно је само да људе није тровао мржњом.
Кроз живот је прошао уклетим путем између љубави и неразумевања, од еуфорије, па до великих понижавања и бојкота. Био је у најмању руку необично и до бола неприлагођено дете, али сваком драг, без обира на клупску припадност.
Човек чији је глас био дубљи од Римског бунара на Калемегдану. Кад он загалами чуо би га цео стадион или Пионир.
Није био ни милиметар зао. Имао је сталну потребу да развесели и играче и навијаче, посебно „црно-белих”, али и противничких клубова.
Од ужасно досадних утакмица, знао је да подигне атмосферу, да уместо на терен публика гледа његово навијање. Увек је био толико срећан да га је било немогуће понизити.
Миша Тумбас се веселио победама Партизна и изнад граница нормалног радовања. Да није њега тешко би било утврдити ка-ко се човек од срца и заистински весели.
Због љубави према Партизану никада није унапређивао свој социјални статус. Волео је из душе, само онако како је и знао. Има тренутака када и камено срце постаје рањиво.
Тај тренутак је био у суботу када нас је напустио Миша Тумбас највећи „гробар” у историји Партизана.
Мишо, спокој ти души и хвала ти за навијање.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.