Увек мотивисан, одлучан, бритак, жустар, омиљен и вољен од стране армије навијача Партизана. Све то и још више био је Бајро Жупић у времену кад је фудбал имао душу и кад су декор на стадионима симпатизери бојили само песмом и транспарентима.
Покретачка снага Новог Пазара преко ноћи је постао човек задатка у Партизану и на велика врата ушао у анале југословеснког фудбала. Две титуле, Куп и Суперкуп Југославије чине га најтрофејнијим новопазарским фудбалером.
Кад је уведено ванредно стање, вишак слободног времена провео је у кругу супруге Елвире, синова Сеада (25), Семира (22), Емира (20) и ћерке Дине (15).
- Кућа је у близини шеталишта, па сам могао да по неколико минута дневно прошетам. Проћи ће и ово лудило, али у фудбалу више ништа неће бити исто. Биће мање новца и изненадићемо се који ће све клубови банкротирати или више неће бити у врху европског и светског фудбала – каже Бајро Жупић.
Разговор помно прати најмлађи члан породице, талентовани либеро ОК Нови Пазар, симпатична Дина. Њен тата, вечити момак новопазарског фудбала, пре три и по месеца прославио је 60. рођендан.
- Не могу да с навикнем, још не верујем да се толико накупило. Величина Партизана и навијача је да никад не заборављају некадашње играче. Добио сам много честитки, стигле су и од Новог Пазара.
Испоставило се да му је улазак Новог Пазара у друголигашко такмичење 1984. године променио живот и каријеру из корена. Плави су играли мераклијски, са 57 голова били најефикаснији, али ни то није било довољно за друштво најбољих. Једна од преломних утакмица одиграна је крајем априла пре 35 година на Карабурми, ОФК Београд је победио (2:0) и побегао недостижна три бода.
- Све је било на нашој страни, осим судије. Пре једног од два гола досудио је судијску лопту и подбацио је између мене и играча ОФК Београда. Покупио сам је, али без разлога је тражио ново извођење. Судија из Шапца је на 20 метара од гола руком додао лопту усамљеном Драгану Марковићу и поред свих нас укопаних у месту и голмана Јовановића са ивице шеснаестерца лагано погодио мрежу. Кренули смо да скидамо дресове с намером да напустимо терен, више се и не сећам на чији наговор смо остали до краја, још нам је искључен Костић. У следећем колу, у победи над Брегалницом (3:0) добио сам црвени картон и три утакмице казне. Касније нисмо искористили пораз ОФК Београда у Штипу, јер смо изгубили као гости од ОФК Титограда. То је био крај свих надања.
Та и нешто касније утакмица аматерских селекција Југославије и Румуније у Крушевцу биле су кључне за искорак у каријери.
- У Крушевцу ме лопта слушала, у победи (4:1), постигао сам трећи гол. Одмах после утакмице Партизан је дошао на пријатељску утакмицу у Нови Пазар, победили смо 2:1.
Тог дана дошло је до првог контакта са црно-белима.
- Испред свлачионице чекали су ме Ненад Бјековић и Момчило Вукотић, желели су да чују да ли бих прешао у Партизан. Ништа нисам обећао, а у мени је све кувало. Утакмицу су пратили менаџер Динама и Фахрија Даутбеговић, бивши голман загребачког клуба. Са њима и мојим најбољим пријатељима вече сам провео у мотелу Сопоћани, тада се догодио онај стампедо на Хејселу. Гледали смо утакмицу, причали, али све моје мисли ишле су у правцу Партизана.
Прошло је месец дана од првог сусрета са легендама Партизана до телефонског позива.
- Назвао је Вукотић, испричао сам му ко ме сви зове и да не знам шта да радим, а пре него је спустио слушалицу, рекао је да нигде не мрдам јер ће за пет сати доћи човек по мене. Срце је хтело да искочи, у Нови Пазар је стигла застава 101, а у њој недавно преминули Душан Грујић, дуго година председник ТК Партизан. Следећег дана сам се брзо договорио са Здравком Лончаром, Жарком Зечевићем и Момчилом Вукотићем. Отац је у то време почео да гради кућу и од новца који сам добио је и завршио. Био је поносан на мене.
На деби у Партизану Бајро је чекао не губивши стрпљење и те сезоне одиграо је 24 утакмице.
- Победили смо Будућност (2:1), два дана касније погинуо је Манце, на тој утакмици из пенала је постигао и последњи гол. Победа у Осијеку (1:0) избацила ме у први план. Изгледало ми је да сам играо као и обично, али Миодраг Бајовић ми каже ,,покидао си”. Био сам играч утакмице, срећи није било краја, тада је то имало вредност.
У последња два кола црно и црвено – бели ушли су поравнати. Шампионске бодове Партизан је узео у следећем колу у Загребу.
- Код 0:0 изашао сам, после соло продора, испред голмана Марића и оклевао са ударцем. Водили смо до 73. минута, да би Абдулахи свирао два пенала, оба исправно. Код првог сам оборио Бору Цветковића, за два минута су преокренули, да бисмо у наредних пет постигли два гола за тријумф – 3:2. Преокрет су унели клинци Богдановић и Пантић.
Партизан и Црвена звезда ушли су у утакмице последњег кола са истим бројем бодова, али црно-бели за гол бољи. Партизан је као домаћин победио Жељезничар (4:0), а Звезда на Кошеву надвисила Сарајево - 3:0.
- Могли смо до 20. минута да дамо десет голова да Јањуш није чинио чуда на голу. Добро се сећам да сам Пантићу асистирао за четврти гол. После је дошла она рашомонијада са Шајбером, али на крају је победила правда и титула нам је остала.
Код Бјековића је највише играо.
- Знао је сваком играчу да приђе очински, мене је волео. Велики је човек. Код Јусуфија у почетку нисам био у првом плану, али чим је терен лошијег квалитета или временске прилике нису најбоље, био сам у саставу. Играли смо тада, можда, и најлепши фудбал. Моца Вукотић је човек и по, а код Ивана Голца скоро да нисам ни играо. Није ме било у његовим визијама, поштујем и то.
Недавно је Сеад Хаџибулић, бивши фудбалер Новог Пазара изјавио да Градски стадион треба да понесе име Бајра Жупића, због свега што је дао фудбалу, али и због људских квалитета.
- Прија кад се нешто тако чује - у скромном стилу каже Жупић.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.