Прошао је голготу. Крст није морао да носи, носили су хулигани и „живог га сахрањивали“ уз слогане и песме од којих се јежи. Терали су га из клуба, претили њему и породици...
Издржао је све, устукнуо није. Мало је таквих. Пред судом историје остаће заувек записано да је Партизан подигао са спортског згаришта и био идеолог стварања модерног – клуба који је усред највеће економске кризе свргао с југословенског трона европског и светског шампиона. Жарко Зечевић. Један од четворице црно-белих мускетара – стваралаца јаког Партизана...
Тридесет година касније, много тога у функционисању Жарка Зечевића и Партизана с почетка деведесетих делује као почетак фудбалске авангарде. Питање како је Партизан тада успео да сруши вечитог ривала брже него што је било који навијач црно-белих могао да сања, дочекао је спремним одговором:
- Партизан је у то време био много јак. Имали смо фантастичну екипу: Мијатовић, Јокановић, Крчмаревић, Заховић, Брновић... Милошевић, Бјековић, Ћирић, Нађ, Дуљај, Илић, Ивић, Вукић, Краљ и да не набрајам више...
Застао је, као да се са сетом присећа времена кад су се црно-бели шетали кроз домаћи шампионат...
- Много ми је жао што су санкције онемогућиле ту генерацију да игра у Европи. Мислим да је после чувених беба које су 1966. играле финале Купа шампиона, Партизан управо уочи санкција створио најјачу екипу од тада... Волео бих да ме време демантује, али не верујем да ћемо икад више имати тако јак и квалитетан тим...
Наизглед арогантан, Жарко Зечевић уопште није такав. Потпуно се разведрио при помињању људи који су га окруживали у клубу: председника Ивана Ћурковића, директора Ненада Бјековића и тренера Љубише Тумбаковића...
- Ћурковић је био и остао господин, увек миран, одмерен... Бјековић – фудбалски геније, човек који је перфектно обављао функцију директора... Тумбаковић – доктор фудбал, најбољи тренер који је радио на овим просторима... Знало се ко шта ради, имали смо квалитетан тим и били моћни!
Конце у организацији клуба вукао је сам иако ниједном није желео себе да истакне у први план. Тако је било од почетка, а почетак је био знатно пре појављивања првих резултата...
- Да нисмо направили неке грешке и да смо успели да доведемо неке играче који су уместо код нас, отишли у Звезду, ко зна шта би било... Касније смо радили другачије и успели да доведемо у Партизан најквалитетније фудбалере које нисмо имали у нашој школи која је увек била једна од најбољих у Европи...
И на питање како реагује кад и данас може да чује констатацију да су Партизану деведесетих помагали политичари да би преживео, да је захваљујући њима освајао титуле, Зечевић има припремљен одговор:
- То су смешне приче малициозних људи. Како да реагујем? Смејем се... Имали смо у тиму све саме репрезентативце! Ко се разуме у фудбал, знао о чему причам.
Али, у управи је било политичара. Од тога не бежи...
- У свакој управи – Звездиној и Партизановој било је људи који су волели фудбал, а бавили су се политиком...
Акција „Спонзори шампиона“ у којој је Партизан промовисао спонзорски тим састављен од 11 привредних фирми, представљала је маркетиншки и економски бум у тадашњој држави:
- Била је то врло успешна акција у којој је сваки играч имао свог спонзора... Приход је био 1,3 милиона марака годишње... Сви ти људи волели су Партизан и желели су да му помогну. Наравно, видели су и неки свој интерес у томе.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.