Партизанове последње утакмице: две званичне (Спартак и Вождовац) и две контролне („између себе” и Земун) у рубрици „у суперлативу” имају заједничког имениоца - Лазара Павловића.
Голубовима у осмини финала Купа Србије - два ефектна гола (други, дефинитивно, лепши), Змајевима у првенству непосредно пред објаву пандемије коронавируса - сјајном партијом, као да их има 100 у Супер лиги, поткресана крила, Црнима после двомесечне паузе - луцидни пас Филипу Стевановићу за вођство Белих, Горњоварошанима у генералци пред наставак сезоне - егзекуцијом и успешним проигравањем Умара Садика, тачније - потписом на оба поготка, статус персоне нон-грата.
Довољно да две личности од нарочитог угледа у црно-белом оркестру ставе прст на чело: „диригент” Саво Милошевић и „прва виолина” Сејдуба Сума.
Наравно, у дијаметралном расположењу: шеф струке - мозгајући, са осмехом, да ли је сазрело да вундеркинду од џокера намени улогу аса (и то не као прошле године у Нишу - из рукава); повређени, па ровити везиста - забринут за место у тиму.
„Кристално”: без обзира што Милошевић поненад зна да повуче Павловића у „царство” Бибарса Натха, Саше Здјелара и Александра Шћекића, Партизанов тинејџер, употребљив и као задњи везни, богат опус - плод богомданог талента и изучених лекција с највишом оценом у „Земунелу”, најбоље (и најопасније) демонстрира као други најистуренији, иза шпица. Сходно и броју на дресу - десетка!
Стога, не би требало (ни смело) да буде свеједно Суми упркос „брегу” самопоуздања - продукту гола у (јесењем) дербију, обновљеног уговора и значајног напретка у очима навијача: Лазар је овог пролећа показао више од њега и, несумњиво, судећи и по крштеници 18-годишњаково „ја сам главни” тек долази...
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
