ПОРТРЕТ: Лалатовић на путу ка титули

Шта год да сутра уради против шампиона о њему ће се и даље причати и писати, можда и као тренеру првака на крају сезоне.

Садржајна је тренерска каријера првог стручњака Лала, иако се тренерским послом не бави дуго (пет година). Почео је као асистент тренера у Срему из Сремске Митровице, а убрзо је преузео улогу главнокомандујућег. Одатле је са добрим препорукама прешао у новосадски Пролетер.

На Сланој бари Лалатовић је добио време и простор да се афирмише. Добри резултати, још више марљив рад и енергија препоручили су га Вождовцу. Змајеви су у сезони 2013/14. планирали да нападну Супер лигу, међутим, одустајање БСК из Борче ИО ФСС промовисало их је у чланове елитног ранга, тако да је и млади стручњак добио прилику да ради у друштву најбољих.

Брзо му је успело да на плећа обори и Црвену звезду, касније ће се испоставити шампионски тим Славише Стојановића, који је много осцилирао у јесењем делу првенства. Вождовчани су такође, играли променљиво, али их је Лалатовић неочекивано напустио прихвативши понуду Напретка. Директор Крушевљана био је Владимир Матијашевић, сад на истој функцији у Чукаричком, Ненадов клупски друг из Звезде.

Под Багдалом је остао упамћен што је помогао свом клубу са Маракане да дође до титуле. У финишу сезоне Напредак је савладао Партизан, а они са добром меморијом сећају се Лалиних речи по завршетку меча кад је црвено-беле промовисао у првака.

Крушевац би дуже био његова дестинација да лета 2014. није уследио позив матичног клуба. Црвена звезда је била шампион, али и рањеник. Због дуговања према бившим играчима УЕФА није дозволила нашем најтрофејнијем клубу да учествује у квалификацијама за Лигу шампиона. О стању српског гиганта тог лета најбоље говори слика са Лалатовићеве промоције, обављена је у ложи стадиона под светлошћу сунца јер је стадион „Рајко Митић” био без струје.

Ненад је са вољеним клубом бранио титулу, али без главних полуга из тима Славише Стојановића. Недостајали су Мрђа, Нинковић, Келхар, после трећег кола отишао је и Милијаш, чиме је посао младом стручњаку био тежи. Партизан је играо боље, Звезда се мучила, видело се још током јесењег дела сезоне да ће тешко одбранити титулу.

Пролеће је потврдило да ће се највреднији домаћи трофеј вратити у Хумску. Црвено-бели су грцали у дуговима, а Лалатовић, без длаке на језику, какав је био и као играч, отворено је проговорио о проблемима. На тај начин извадио је себи излазну карту са Маракане, што је јавно потврдио и Звездан Терзић.

После вицешампионског звања Лалатовић је прихватио понуду Борца. Стигао је у Чачак да докаже да од скромних играча може да направи пријатно изненађење. Јесен Зебри била је за незаборав, дерби против Црвене звезде пре нешто мање од годину дана, подсетио је на окршаје које је Ненад водио као играч. Делије су га топло поздравиле.

Није се ипак, дуго задржао крај Мораве. Отишао је у тада слабије пласирану, али свакако већу Војводину, што се ове сезоне најбоље показује. За кратко време Лалатовић је стабилизовао Новосађане, победио је Партизан у Хумској, на почетку пролећа прекинуо и дугу серију победа Звезде.

Као што је радио у Борцу, довевши неколико играча које је тренирао у претходним клубовима, Лала је исто поновио у Војводини. Тим је склопио прошлог пролећа довођењем Николе Трујића, отписаног у Партизану, Филипа Малбашића после неуспешне епизоде у Немачкој, као и повратка Дејана Мелега из Ајакса.

Утакмица против Бокеља у Петровцу крајем јуна ове године била је и Ненадово „ватрено крштење” као тренера на европској сцени. Новосађани су преко Црногораца, велшког Конахса и Динама из Минска стигли до плеј-офа за Лигу Европе, а последња препрека у виду АЗ Алкмара била је непремостива.

Сезону на домаћој сцени Војводина је почела одлично. И онда, пре десетак дана, као гром из ведрог неба звучала је информација да Лалатовић одлази у Чукарички. Чуду су се сви чудили и питали зашто из редова тима који може да нападне титулу преузима екипу која не личи на тим из претходних сезона и коме се борба за опстанак намеће као неминовност после лошег старта. Навијачи Новосађана су у Новом Пазару, сматрало се тад, Ненадовом опроштајном мечу, поручили да је издајник.

Дан касније, на „Карађорђу” се догодио трилер. Лалатовић је прво на конференцији за новинаре рекао да одлази јер није добио гаранције да неће бити смењен у Војводини, да је тражио 50.000 евра уколико му буде уручен отказ, да челници Новосађана желе да уместо њега доведу Томислава Сивића како би с њим могли да раде шта хоће, што он не би дозволио... Војислав Гајић, председник Лала, га је похвалио и изјавио да ће му бити жао уколико заиста мора да се растане од таквог стручњака.

Састанак после конференције за новинаре је све променио. Ненад се предомислио објаснивши да је добио обећање да неће бити смењен уколико клуб остане на позицији која води у Европу.

Исход 152. вечитог дербија пружио је прилику Лалатовићевом тиму да победом над Борцем преузме лидерску позицију. То се и десило у најбољем могућем тренутку пред дерби са Црвеном звездом у Београду. На стадиону „Рајко Митић” Војводина је пролетос славила, али у недељу ће то бити дуел са већим улогом за шампиона и специфичан због много околности.

Као играч био је често оспораван. Иако школован и бескомпромисан борац пратио га је глас да игра у Звезди због стрица Војислава, дугогодишњег секретара стручног штаба црвено-белих. Док није добио шансу у првом тиму Лалатовић се калио у ОФК Београду, Радничком из Крагујевца и Милиционару. На Маракану га је вратио Славољуб Муслин, произвео у незаменљивог дефанзивца који се после две титуле и два купа преселио у Шахтјор из Доњецка. Није се ипак, наиграо у украјинском великану, за две сезоне одиграо је само 14 утакмица за први тим, чак је седам пута морао да игра за Б екипу.

Из Украјине је отишао на позајмицу у Волфзбург, где је играо само за Б тим. Вратио се у Србију, тачније у Земун 2006, да би годину касније каријеру завршио у ОФК Београду.

У играчкој каријери уписао је једну утакмицу за А, односно пет за младу репрезентацију СР Југославије.

Као тренер је нервознији и емотивнији, на путују је да премаши учинак из играчких дана.