Воле актуелни и доскорашњи фудбалски функционери често да користе реч транспарентност у јавним иступима, али у пракси све је далеко од нивоа као у старој Југославији.
Примера је много, а један од најупечатљивијих је из доба кад је Црвена звезда свим силама желела да направи тим способан да коначно освоји Европу и свет. Тада се на Маракани отворено говорило новинарима о заради првотимаца, али и санкцијама кроз новчане казне.
Формулација да ће Гелор Канга за лоше понашање током гостовања Либерецу у Чешкој бити кажњен „по дисциплинском правилнику”, у преводу значи да је то интерна клупска ствар и да су на Маракани највише волели да се у јавности о испаду Габонца није ни прочуло.
А, да није увек на Маракани било толико тајанствености сведочанство је јануарско издање култног магазина „Темпо” из јануара 1987. године, кад је новинару Стевану Зецу од административне службе клуба који се спремао за судар са Реалом у четвртфиналу Купа шампиона достављен просек месечних зарада првотимаца и колико је ко кажњен по правилнику шефа стручног штаба Велибора Васовића.
Научна је фантастика да се данас у српским средствима јавног информисања у динар или евро објаве зараде фудбалера и казне, што је угледало светлост дана у „Темпу”.
Најплаћенији фудбалер Црвене звезде у тој генерацији није био тек ангажовани Драган Стојковић Пикси, него Хусреф Мусемић.
- Ако се професионализам мери по зарадама и мерило вредности се изражава новцем, онда је најбољи фудбалер Црвене звезде Хусреф Мусемић. Његов просечни лични доходак износи 41.981.018 динара – написао је Стеван Зец у том издању „Темпа”.
Мусемић је био тада у слабој форми, нису били задовољни ни гледаоци, ни тренер Васовић.
- Да би сачувао прво место на табели примања, Мусемићу је „помогла” и повреда, јер према правилнику клуба играч који се повреди на терену, за време боловања добија све премије – као да игра – објашњен је Мусемићев случај.
Други по висини плате у Црвеној звезди у сезони 1986/87. био је центарфор Борислав Цветковић, са скоро идентичним примањима као Мусемић. Преко 40.000.000 динара месечно имао је још само бек Слободан Маровић.
Апсолутна звезда прелазног рока Драган Стојковић био је са 36.879.800 динара шести на листи, испред њега су осим поменутог трилинга били још Марко Елснер и Милан Јанковић. Нешто мању плату од Пиксија бележили су Бошко Ђуровски, Јовица Николић, Митар Мркела, Жарко Ђуровић, Горан Милојевић и Милан Јовин.
На листи кажњених Пикси је био „лидер”, а „Темпо” се детаљно бавио таквим случајем.
- Са Васовићем је у Звезду враћена институција новчаних казни. И то не одока, него по ценовнику. Тачно се зна колико кошта недолазак на тренинг, колико закашњење, колико жути, колико црвени картон, а колико, опет, једна цигарета у видеокругу шефа стручног штаба. Исто тако кажњава се незалагање и ноншаланција, чак и на пријатељским утакмицама – написао је Зец.
Затим су таксативно наведени износи казни, а највише санкционисани Пикси је од августа до децембра 1986. остао скоро без целе плате. Изражено у тадашњим старим динарима Стојковић је морао да плати 31 милион, следе Бранко Давидовић са 28, Зоран Воротовић и Митар Мркела са по 18, Слободан Маровић са 16, Златко Крџевић са 15... Најмање су платили, по милион, Стеван Стојановић и Жарко Ђуровић.
То се зове транспарентност, а посебну чар тадашњем спортском времену давала је чињеница да се играчи нису крили иза дозвола „портпарола” за разговоре, имали су и храброст и своје ја да говоре за медије и о веселим и лошим темама.
У следећем броју „Темпа”, у рубрици, „Оптужени, браните се”, Пикси је отворено говорио о казнама и самокритично се осврнуо на игре у првих шест месеци у Црвеној звезди.
Испод наслова: „Све казне сам заслужио”, Пикси је рекао:
- Сваки пут кад ме је Васовић казнио, био је у праву. Могао је и више да „одрапи”, не бих се љутио.
Долазак Пиксија у Звезду представљао је причу достојну филмског платна, у данашњем медијском блату ко зна шта би све било написано на ту тему и ко би све потрчао да сазна нешто „ексклузивно”. Тада се тачно знало ко је могао себе да назове новинаром, па су и спортисти давали интервјуе без задршке.
- Сигурно је да нисам дао максимум, знам добро да сам могао боље и више. То сам показао у последњим колима јесење сезоне. За подбачаје сам ја највећи кривац, не вреди ни да се правдам. Што се тиче односа у клубу и пријема навијача, све је било како се пожелети може. И више од тога. Од мене су, баш због тога што сам био звезда прелазног рока, навијачи очекивали – чуда. Да одмах „запалим” Звездину публику и помогнем да се преболи одлазак Милка Ђуровског у Партизан. Заборавило се да сам пре тога, скоро две године био без правих утакмица. Прво војска, па Друга лига, из чисто аматерског режима ускочио сам у прави професионализам. Није онда ни чудо што се нисам најбоље снашао.
Тако је причао Пикси. Отвореност и чињеница да се није крио пред проблемима помогли су му да постигне у Звезди све што јесте после не баш сјајних првих шест месеци.
Е, сад, замислите да Црвена звезда или Партизан данас објаве списак новчано кажњених фудбалера у сезони и да на негативној листи предњачи највећа звезда тима, која у исто време на терену и не пружа што се очекује.
Да ли би тај фудбалер био доступан за интервју?
Неко ново (горе) време...
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.