Почетна / Фудбал / Звезда

ДУШКО РАДИНОВИЋ, СЕЋАЊА HA 1991. - Санкције спречиле дужу доминацију

Да после Барије нисмо морали да будемо домаћини ван Југославије одбранили бисмо титулу континенталног првака – истиче садашњи становник Малмеа
ФОТО: Архива Журнала

Кад је Црвена звезда марширала Европом Душко Радиновић кумовао је највећим успесима српског великана. Данас живи у Шведској. У Малмеу ради као просветни радник и не искључује могућност да се поново посвети тренерском позиву. Некадашњи дефанзивац никшићке Сутјеске и црвено-белих обрадовао се позиву Спортског журнала.

- Како не бих. Свестан сам колико је Спортски журнал професионално, редовно и благовремено извештавао о дометима Црвене звезде онда када сам ја био део те фудбалске породице. Поздрављам све читаоце и свима шаљем свако поштовање - биле су прве речи Душка Радиновића за ову прилику.

Кад је пролеће, те 1991. било у пуном сјају, Црвена звезда је играла најлепши фудбал на Старом континенту, а Душко Радиновић са Миодрагом Белодедићем и Слободаном Маровићем, те голманом Стеваном Стојановићем чинио неосвојиву тврђаву за противничке нападаче, па су црвено-бели стигли до највећег успеха у Европи, без изгубљене утакмице.

- Живим у Малмеу и радим у основној школи као наставник физичког васпитања. Деца су чула о европској Црвеној звезди и мојим играма. Свакодневно ме питају:„Душко, можете ли нам пренети како сте се осећали када сте били прваци Европе и клупски прваци света”? Радо се упуштам у такве и сличне разговоре са ђацима. Добра питања која ме враћају у прелепе дане. Деца једноставно воле да долазе на моје часове и захвалан сам што ме таквим питањима враћају у златне дане моје прошлости и периода златне моје Црвене звезде - говори Радиновић.

Започео је импресивну каријеру у ОФК Титограду, па четири године провео је у Никшићу. Сутјеска је као ретко који тим у тадашњој земљи била истинска фабрика великих асова. Бритки бек каже да му је било предивно на стадиону крај Бистрице.

- Били су то незаборавни дани. Имао сам срећу да са 22 године играм за Сутјеску. Тим су чинили Никола Ракојевић, Милош Дризић, Милован Марушић, Радоман Грбовић, Саша Медин, Перо Гиљен и низ других сјајних играча. Пружали смо доминантне партије, имали смо запажену улогу у шампионатима Југославије. Сви смо оставили добар утисак, а ја сам после  четири године у Никшићу добио прилику да заиграм за Црвену звезду -  наставља он.

Стигао је 1989. у Црвену звезду. Тренер је тада био Драгослав Шекуларац, али је највише показао код Љупка Петровића. Постигао је гол против Грасхоперса, био стрелац против Глазгов Ренџерса и тако даље. Иако није играо у финалу против Олимпика, био је у животној форми. Трофеј шампиона континента и шест месеци касније када је кумовао другом голу Владимира Југовића у Токију, те је побеђен Коло коло, титула клупског првака света уједно је и највећи успех Црвене звезде. Са пехарима из главног града Јапана сваки члан тадашњег тима црвено-белих постао је бесмртник у фудбалском и људском трајању.

- Изузетно сам поносан на тај период, али и на себе да сам добио прилику да заиграм за велику Црвену звезду. Када сам дошао из Никшића није све текло добро за мене. Играм, па седим на клупи. Доласком Љупка Петровића за тренера све је кренуло како се само пожелети може. Био сам стандардан, пружио сам добре партије, одиграо много утакмица, постигао важне голове у Купу шампиона и уз подршку саиграча, показао сам све оно што знам и што се од мене тада очекивало - додаје Радиновић.

Играчи европске и светске класе били су на високој цени. Међутим,  уследиле су и необјашњиве санкције, а да су већина остали на окупу и играли на Маракани у Београду, многи тврде да би Звезда још који пут била најдоминантнија у Европи. Овако, свако је отишао на своју страну, а Душко Радиновић је каријеру наставио у Дегерфоршу, па у Брагеу, потом у Малмеу. Данас каже да је задовољан интернационалном каријером.

- Имали смо несрећу да је уследио рат у Хрватској и Босни и Херцеговини и да смо утакмице као домаћини играли у Бечу, Букурешту, Будимпешти, Софији и Атини. Имали смо изузетан тим, на свакој позицији по два изузетна играча и тада смо играли најлепши фудбал у Европи. Од те генерације, ја сам последњи кренуо у иностранство. Нисам завршио у великом клубу, али сам каријеру наставио у изузетно лепој, уређеној и добро организованој земљи. Освојио сам куп Шведске. Да није било санкција, Црвена звезда би била макар још једном првак Старог континента, а већина нас би наставила каријеру у највећим клубовима - сматра Радиновић.

Стојановић, Маровић, Василијевић, Југовић, Белодедић, Шабанаџовић, Најдоски, Бинић, Просинечки, Михајловић, Савићевић, Панчев, Стошић, Момчиловић, Тошић, Јовановић, тренер Петровић или творац Звездиног великог успеха Драган Џајић..., сви они су као и Радиновић поносни на европску и светску Црвену звезду. Ретко се  чује са њима да евоцирају успомене.

- Жао ми је, али скоро 20 година нисам се видео и чуо са мојим драгим другарима. Додуше, пре неколико година видео сам се са Владом Стошићем. Живим и радим у Шведској, не долазим тако често. Свако је на својој страни, окупиран својим обавезама. Надам се да ћу ускоро срести и видети већину њих. То би ме много обрадовало.

Додао је да се, ипак, вреди надати новом подвигу Црвене звезде, Партизана, Сутјеске, Борца, Војводине... Међутим, колико још времена да прође па да видимо репрезентације Србије, Црне Горе, БиХ јаке на ЕП или шампионату света? Додуше, Македонија је сада успела, Хрватска уме да доминира, ретко када Словенија и то је све. Да је остала заједничка лига, фудбал би био највећи добитник.

- Да смо остали као Југославија освојили би све што се може успети. Ако може да успе Хрватска, онда нека то остваре Србија и Црна Гора. Има „клинаца” на све стране, таленти су ту, само треба са том децом вредно радити. Убеђен сам да ће Србија и Црна Гора, па и БиХ да се домогну великих такмичења. Биће у групи са најбољима - закључио је своје казивање Душко Радиновић.

Неко би могао рећи да је Радиновић био вредни и поштени трудбеник из сенке. Да је као десни бек био члан најславније генерације Црвене звезде. Да је данас просветар кога би многи желели да виде на тренерској клупи неког великог и признатог великана. Многи су и пре њега и његове сјајне генерације отварали Црвеној звезди и српском и југословенском фудбалу спортска врата света, али су Душко Радиновић и фудбалске јуноше из Барија и Токија отишли и најдаље.

И још у младости постали живе фудбалске легенде...

Заслужио сам да играм на Мондијалу 1990.

Словио је за уљудног спортисту, великог прегаоца и педагога, али је био толико скроман и у оно време највеће славе. Можда је та скромност кумовала, да рецимо врхунски бековски пар Душко Радиновић – Слободан Маровић не нађе се заједно и неколико пута у дресу репрезентације Југославије! Јер, да је само до конкуренције било, они би то са лакоћом превазишли, заиста су доминирали...

- Жао ми је што нисам био учесник СП у Италији 1990. Заслужио сам као бек да се нађем на највећој светској смотри фудбала. Због одређених околности нисам позван. Био сам виђен на ЕП 1992. године, али су нас санкционисали и вратили кући. Наше место заузела је Данска и, гле чуда, постала шампион. Уз квалитет била нам је потребна спортска срећа и разумевање оних који су одлучивали - говори Душко Радиновић.

Коментари1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

pa da
ostaje zal za tom generacijom zvezde u fudbalu (bez polovine igraca je zvezda bila druga u grupi i propustila finale iza sampdorije igrajuci u gostima), isto i za npr. partizan u kosarci, pa proleter u rukometu ('91 igrali finalni dvomec lige sampiona sa barselonom i za gol izgubili) i vojvodina u odbojci. dosta drugacije bi se u klubove onda ulagalo i ne bi propadali tako brzo, narocito u rukometu i odbojci...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт zurnal.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта zurnal.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.