ПИШЕ: Никола Стаменић
Свака част Катаију на голу и скоку за ударац главом пре поготка Охија, Борјану на изузетној одбрани при резултату 0:0, Драговићу за беспрекорно командовање одбраном, Родићу за важну улогу у офанзиви, Саногу и Срнићу на добијеном рату у везном реду, али највећи победник 166. вечитог дербија је Дејан Станковић. На путу сазревања у великог тренера положио је још један важан испит, можда и најважнији од како је сео на клупу Црвене звезде.
Било је тесно у Станковићевој кожи пред вечити дерби. Без дилеме, налазио се у најнезгоднијој ситуацији у последње две године, евентуални пораз не само да би значио испадање Звезде из шампионске трке, него вероватно и крај његове мисије на клупи црвено-белих. Јасно је да ће једном отићи, али јако је битно на који начин. Спречио је да напусти Маракану и вољени клуб као губитник, остане упамћен као тренер који је са најскупљим тимом изгубио пехар практично на половини трке.
Пратили су га тензија и притисак, био је свестан шта може да изгуби, али ниједном није „изгубио главу“ у припреми тактике и деловао је сталожено уочи дербија пред новинарима. Што је најбитније, остао је доследан преузимању ризика да остави Бена на клупи и додели важну улогу Срнићу у везном реду. Добио је све што је очекивао, а да је било супротно не би му било лако да образложи идеју...
Добио је Станковић тактички дуел са Станојевићем, пронашао је слабе тачке ривала и из своје екипе извукао најбоље. Перфекционизам би био да је код њих усадио инстинкт „фудбалских убица“ гладних четири или пет голова у дербију. Ипак, ништа се не може замерити Станковићу и фудбалерима Звезде на издању у судбоносном дербију. Победили су и противника и сопствене дилеме и страхове, показали да имају шампионски штоф.
Што су се нашли у актуелној ситуацији, свесни су да су сами криви. Зна добро Станковић где је грешио. Да може да врати време, сигурно је да не би на мечу са Радником, после успеха у Браги, заменио до 73. минута Бена, Павкова, Катаија и Кангу. Схватио је да се неки потези не смеју вући из беса на чињеницу да су играчи славили у кафани кад није време за то. Чување снаге за меч у Бачкој Тополи пило би воду да је на семафору стајало 2:0...
Зна Станковић добро и да је за Црвену звезду неприхватљиво да испада у квалификацијама за Лигу шампиона од Омоније и Шерифа, без обзира што је легија странаца из Молдавије касније успела да победи Реал у Мадриду. Зато што је био свестан свега, дошао је у ситуацију да је данас далеко бољи тренер него тада. Није крио ниједног момента да је решен да научи на грешкама. Било их је и у овом дербију, али не односе се на тактичке детаље него понашање. Био је превише нервозан.
Као победник велике вечери за клуб и навијаче сада иде ка главним потврдама тренерског напретка. Серија успеха у шампионској трци је императив и још један тест карактера, а мечеви са Ренџерсом посластица и награда за све што је прошао у овој сезони. Уз јасан задатак да се прође у четвртфинале, а то би већ био успех који би представљао посебан печат његове тренерске биографије и најава да ће једног дана бити запажен у тој улози и тамо где је где је изградио велику играчку каријеру - Италији.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.