Црвену звезду бод дели од петог узастопног шампионског пехара у Србији, а Дејан Станковић има прилику да постане трећи тренер у историји клуба са три титуле.
Уколико у суботу не изгуби од Вождовца придружиће се на тој листи Славољубу Муслину и Милораду Миши Павићу, док је рекордер Миљан Миљанић са четири трофеја државног првака.
Станковић је на прагу треће титуле у тренерској каријери, друге са потпуним тренерским заслугама на његов рачун.
У првој сезони на клупи Звезде, у такмичарској 2019/20, већи посао је одрадио Владан Милојевић јер му је после првог дела шампионата оставио предност од 11 бодова.
Дистанца је рутински одржана, а у званичним архивама бележи се да је то Дејанова титула.
На прослави те титуле, у јуну 2020, Станковић и Милојевић су заједно подигли пехар. Био је то леп гест и клуба и млађег тренера, као мали знак захвалности Владану за све што је добро учинио у Црвеној звезди.
Станковић је потом освојио убедљиво титулу у сезони 2020/21, а сада је у неизвесној трци и на пролеће је направио преокрет, са минус пет дошао до плус два и у последњем колу му је довољно и да ремизира са Вождовцем у суботу.
Први хет-трик титула у Звезди дело је Мише Павића (1921-2005). Са клубом је као тренер по три пута тријумфовао у шампионату и Купу Југославије.
Павић је тренерску каријеру почео са Звездиним јуниорима, а на клупи првог тима је био седам година, од 1957.
Радио је у Брижу, Лијежу и Стандарду у Белгији, шпанским Атлетику из Билбаоа, Малаги, Селти, Еспањолу, француском Роану, португалском Спортингу, а тренер Војводине је био у сезони 1979/80. Као тренер освојио је десет највреднијих националних трофеја.
Легендарни Миљан Миљанић (1930-2012) је следећи оставио хеттрик од 1968. до 1970, али се ту није зауставио и дошао је до четири титуле. Има и три купа што га чини најтрофејнијим тренером у историји клуба.
Миљанић је у Црвеној звезди је као играч и тренер провео скоро три деценије (19451974), изузетна је личност у југословенском и светском фудбалу. Прво је био тренер пионира и омладинаца, потом селектор омладинске репрезентације Југославије, па тренер првог тима црвенобелих, укупно осам година, највише у историји клуба.
Дао је Миљанић велики допринос и у репрезентацији Југославије: био је шеф селекторске комисије која је водила тим на Светском првенству у Западној Немачкој 1974. Био је и селектор Југославије на Мондијалу у Шпанији 1982.
Као тренер дубок траг је оставио у Шпанији, поготово у нејвећем клубу на свету Реалу из Мадрида. Председник ФС Југославије је био од 1993. до 2001, а затим је постао, први у историји, почасни председник ФСЈ, касније ФС Србије и Црне Горе.
После Миљанића, све до Славољуба Муслина нико није успео са Црвеном звездом да освоји три титуле. Некада стандардни првотимац клуба са Маракане обележио је једна период одличним вођењем тима, подизао је пехаре 2000, 2001. и 2004.
Тренерским послом Муслин је почео да се бави у Француској, али пре него што је постао главни тренер Бреста (198892), годину дана је био спортски директор тог клуба. Потом је водио По, Бордо, Ланс, Ле Ман, па Видад из Казабланке (Мароко).
У Црвеној звезди је, у два мандата, стекао репутацију трофејног тренера (три титуле првака и два купа).
Са Бордоом је после тријумфа у Интертотото купу стигао до финала Купа УЕФА (1996). Тренер је био у многобројним иностраним клубовима, а одвео је као селектор Србију на Мондијал 2018. године. Није добио прилику да је води у Русији, јер су га челници ФСС сменили.
Станковић може да буде следећи тренер са три титуле и то у низу, дели га још само корак.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.