Од Цвијићеве до „Рајка Митића” 50 минута лаганог хода. Идеално за шетњу, за здравље. И та шетња која после дужег времена пролази у енергији великих Звездиних утакмица.
У тој шетњи се, наравно, праве се пречице. И негде на Врачару, пре храма, прилази ми један господин. Старији, дакле генерација смо, лепо обучен, одудара од општег црвено-белог колорита.
– Извините, како се најкраће може до стадиона – пита.
– Идете на утакмицу, хајдемо заједно – одговарам.
Реч по реч, професор је из Книна. Све време је остао у Хрватској.
– Нисам више у родној кући, нема је. У једном селу живим поред. Не жалим се, живим, а то је важно.
– Одакле овде – питам господина.
– Одакле? Е, пријатељу гледао сам утакмице Звезде кад год сам могао. Последње, пред рат. Нисам био у Београду од тада, доста сам заборавио. Али, ово нисам могао да пропустим. За мене је ово свечаност, видите да сам се лепо обукао.
У том детаљу доста се разликујемо, констатујем, али професор наставља:
– Нама је, у она времена, долазак Звезде у Загреб и посебно Сплит био празник. Нека друга времена. Тада смо организовано ишли, били смо за њих и србенде и цигани и четници, а како се време распада приближавало и мета за нападе. Нисмо одустајали.
– Шта памтите?
– Много памтим. Сећам се оних мечева на сплитској Плинари, на старом плацу када ниси смео да викнеш за кога навијаш. Звезда је редовно губила. Пуних 18 година се чекало док није добила 2:1. Ах, како је Шестић тада играо. Једва смо издржали повразак у Книн. Вино и јањци и страх да те ђаци не виде „убијеног”. После се та атмосфера изгубила изградњом Пољуда. Могли смо, на југу, да дишемо. Кажем, друга времена. Био сам кад је Тито умро. Не кријем, засузио сам, да ли због Тита, или те неописиве атмосфере, утакмице у којој смо били бољи, не знам. Било је 1:1. Знате ли шта је било после?
Слушам…
– После 20 дана је била нова утакмица. Пун стадион, нас неколико хиљада, Книн, Бенковац, Кистање... И тада, и никад више, цео Пољуд је скандирао Пижону. Мислим да се нико није тако шалио са Шаловом. Звезда је добила 3:1.
И после?
– После је почело, не поновило се. Ућутали смо се, кришом негде гледали где се могло. Хајдуковци су више почели да мрзе Динамо и тај невероватни антагонизам траје и данас. Наши суграђани знају за љубав нас неколицине, колико нас је Срба остало, према Звезди. И симпатично им је. Не верујем да би могли лако, организовано да кренемо, већ би нас код „Мацоле”, а то ти је чувена кафана на путу, мало сачекали. Али, овако, илегално, се може.
Има вас још овде?
– Има, али нисмо могли заједно до улазница. Дошао сам у понедељак, дан пред утакмицу, мало са старим пријатељима са факултета, оживљавање успомена... Па и ово је оживљавање нечега лепог. Ова енергија, ово црвено- бело, осећа се све некако другачије. И знамо да су много бољи, али идеш да гледаш, навијаш, будеш део догађаја. Преко 25 година сам ово чекао. Шта ви радите?
– Новинар, Спортски журнал.
– Немојте ово у новине.
– Не гарантујем. Могу ли да вас фотографишем, неке податке.
– Немојте, да не чачкамо мечку. Напишите Мацо, довољно је…
Приближавамо се стадиону. Мацо ће на север.
– Бићете тамо једини у оделу. Одудараћете...
– Ха, ха, ха.... Мислите? Није Мацо баш маца.
И извади Мацо из унутрашњег џепа елегантног сакоа лепо упакован шал Црвене звезде.
– Поздрав, идем да уживам, ја на Маракани, после четврт века, Звезда у Лиги шампиона. Шта да додам? Можда се видимо против Ливерпула.
И оде Мацо, господин професор, старије, дакле моје генерације, са шалом око врата. Звездаш из Книна, или неког села поред, небитно.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.