Били смо против Барселоне, Кајзерслаутерна... Душа ме боли што сам пропустио Наполи – прича Вуксан, задовољан што је у которској електропривреди добио слободан дан

Tweet

Из разлога који читаоце не интересује, морао сам на стадиону да будем доста пре почетка утакмице. И док сам псовао у себи, улазио сам на источну трибину, ред тај и тај, седиште то и то.

Све како треба, осим што на седишту, означеног на мојој улазници, неко већ седи.

Да не дужим, двојица Црногораца траже начин да буду један до другога. И логика је да неће да бар једно место буде оно са њихове карте а друго шта Бог да, него насумице седну на друга два. И ето, једно је баш моје.

- У реду је померићемо се. Пошли смо ноћас из Никшића. Заправо, прво сам ја дошао из Котора по Блажу, а онда смо кренули. Прави конвој. Има нас на истоку бар двадесет, али смо раштркани. И сам не знам како смо дошли до карата – рече старији који се представи као Вуксан.

Ех, Црногорци да не могу да се снађу у Београду. Па добро, нема вас пуно, али сте добро повезани, коментаришем..

- Немој тако, овде ни везе не помажу.

Успешно сређују да остану баш поред мене. Рекао бих да имају око 45 година. Знају доста о Звезди, дуго је прате. Још из деведесетих.

- Били смо против Барселоне, Кајзерслаутерна... Душа ме боли што сам пропустио Наполи – прича Вуксан, задовољан што је у которској електропривреди добио слободан дан.

- Како не би, када је и директор у поменутом конвоју. Колико знам толико нас је кренуло за Београд из свих крајева, Боке посебно, да би неко могао да нас комотно нападне и окупира за два сата, далеко било – смеје се Блажо.

Има још сат времена, причамо о ватерполу, политици. Тамо је густо око ових полемика.

- Ма код нас је увек гужва. Лети због туриста, а сада што морамо да будемо оно што нисмо. Ипак, политика не може баш да те толико растави.

Ливерпул излази на терен. Са свих страна слоган из уобичајеног навијачког фолклора.

- Не мора баш овако. Читам да су нас господски дочекали тамо, указали поштовање. Опет, нека се штрецну мало.

Неки минут касније официјелни спикер представља Пижона, Цолета, Киру, Кулета и Станета, део тима који је два пута пре 45 година славио против Ливерпула.

- Гледао сам снимак на ју-тјубу. Како се тада играло, шта је Пижон радио, како је Оља бранио а голови Цолетови и Лазини. Кад би сада било тако. Али, реално, тешко. Напуниће нас, али нема везе. Ова атмосфера све покрива.

Великани долазе до наше трибине. Кирил Дојчиновски у колицима. Без обе ноге, гангрена је учинила своје. И чини се да некадашњем центархалфу, који је из Македоније стигао на спектакл, иде највећи део аплауза.

Клопови пулени се загревају на главном терену. Загревање црвено-белих се прати на видео биму. Некако се осећа препотенција играча Ливерпула. Као да уживају у фантастичној атмосфери, свесни да би све, осим лаке победе, било чудо.

- Да им не буде сувише лако. Ко зна, ови наши ће да изгину. Волео бих гол да дају да чујем Маракану како експлодира.

Кажем да се стадион зове „Рајко Митић“.

- Ма знам, али ово је увек наша Мара.

И пола сата касније Блажо и Шћепа су доживели експлозију. Судија је показао на корнер, иако је помоћник мислио другачије. Марин, Павков, 1:0.

- А помоћник, мамицу му....

Седам минута касније Павков вуче лопту.

- Ма шутирај – виче цео исток.

Иако су касније израчунали да је лопта летела 94 км на сат, да је пут до мреже трајао ни секунд, на стадиону се та секунда чинила као вечност. Када је лопта завршила у мрежи, на Мари је био земљотрес.

- Да ли је могуће, ово је чудо, само да издржимо до полувремена.

Све што су Блажо и Вуксан пожелели, догодило се. У другом полувремену су сваки час гледали у семафор и само се чује:

- Ево га тек четрдесет седми... Ајде педесети... Ма да уђемо у седамдесети са два нула. Не можемо да примимо три гола... Још десет минута, десет му мајки... Колико је продужио ? Пет минута, уа, судија лопове.

Крај.

Радују се Вуксан и Блажо, шал високо подигнут.

- Шта сам ти рекао пријатељу, побеђујемо глат. Храбро срце је славило. – окуражио се Вуксан и додаје – Чудо бре... Баш борба непрестана.

Кад идете кући, питам уз, поздрав. Смеју се:

- Кад нас директор, окупи. Субота недеља, тако нешто. Да видимо родбину и пријатеље. Ајд остај нам добро.

И одоше Блажо и Вуксан и још педесет хиљада људи да славе оно што на почетку бити није могло.