Bili smo protiv Barselone, Kajzerslauterna... Duša me boli što sam propustio Napoli – priča Vuksan, zadovoljan što je u kotorskoj elektroprivredi dobio slobodan dan

Tweet

Iz razloga koji čitaoce ne interesuje, morao sam na stadionu da budem dosta pre početka utakmice. I dok sam psovao u sebi, ulazio sam na istočnu tribinu, red taj i taj, sedište to i to.

Sve kako treba, osim što na sedištu, označenog na mojoj ulaznici, neko već sedi.

Da ne dužim, dvojica Crnogoraca traže način da budu jedan do drugoga. I logika je da neće da bar jedno mesto bude ono sa njihove karte a drugo šta Bog da, nego nasumice sednu na druga dva. I eto, jedno je baš moje.

- U redu je pomerićemo se. Pošli smo noćas iz Nikšića. Zapravo, prvo sam ja došao iz Kotora po Blažu, a onda smo krenuli. Pravi konvoj. Ima nas na istoku bar dvadeset, ali smo raštrkani. I sam ne znam kako smo došli do karata – reče stariji koji se predstavi kao Vuksan.

Eh, Crnogorci da ne mogu da se snađu u Beogradu. Pa dobro, nema vas puno, ali ste dobro povezani, komentarišem..

- Nemoj tako, ovde ni veze ne pomažu.

Uspešno sređuju da ostanu baš pored mene. Rekao bih da imaju oko 45 godina. Znaju dosta o Zvezdi, dugo je prate. Još iz devedesetih.

- Bili smo protiv Barselone, Kajzerslauterna... Duša me boli što sam propustio Napoli – priča Vuksan, zadovoljan što je u kotorskoj elektroprivredi dobio slobodan dan.

- Kako ne bi, kada je i direktor u pomenutom konvoju. Koliko znam toliko nas je krenulo za Beograd iz svih krajeva, Boke posebno, da bi neko mogao da nas komotno napadne i okupira za dva sata, daleko bilo – smeje se Blažo.

Ima još sat vremena, pričamo o vaterpolu, politici. Tamo je gusto oko ovih polemika.

- Ma kod nas je uvek gužva. Leti zbog turista, a sada što moramo da budemo ono što nismo. Ipak, politika ne može baš da te toliko rastavi.

Liverpul izlazi na teren. Sa svih strana slogan iz uobičajenog navijačkog folklora.

- Ne mora baš ovako. Čitam da su nas gospodski dočekali tamo, ukazali poštovanje. Opet, neka se štrecnu malo.

Neki minut kasnije oficijelni spiker predstavlja Pižona, Coleta, Kiru, Kuleta i Staneta, deo tima koji je dva puta pre 45 godina slavio protiv Liverpula.

- Gledao sam snimak na ju-tjubu. Kako se tada igralo, šta je Pižon radio, kako je Olja branio a golovi Coletovi i Lazini. Kad bi sada bilo tako. Ali, realno, teško. Napuniće nas, ali nema veze. Ova atmosfera sve pokriva.

Velikani dolaze do naše tribine. Kiril Dojčinovski u kolicima. Bez obe noge, gangrena je učinila svoje. I čini se da nekadašnjem centarhalfu, koji je iz Makedonije stigao na spektakl, ide najveći deo aplauza.

Klopovi puleni se zagrevaju na glavnom terenu. Zagrevanje crveno-belih se prati na video bimu. Nekako se oseća prepotencija igrača Liverpula. Kao da uživaju u fantastičnoj atmosferi, svesni da bi sve, osim lake pobede, bilo čudo.

- Da im ne bude suviše lako. Ko zna, ovi naši će da izginu. Voleo bih gol da daju da čujem Marakanu kako eksplodira.

Kažem da se stadion zove „Rajko Mitić“.

- Ma znam, ali ovo je uvek naša Mara.

I pola sata kasnije Blažo i Šćepa su doživeli eksploziju. Sudija je pokazao na korner, iako je pomoćnik mislio drugačije. Marin, Pavkov, 1:0.

- A pomoćnik, mamicu mu....

Sedam minuta kasnije Pavkov vuče loptu.

- Ma šutiraj – viče ceo istok.

Iako su kasnije izračunali da je lopta letela 94 km na sat, da je put do mreže trajao ni sekund, na stadionu se ta sekunda činila kao večnost. Kada je lopta završila u mreži, na Mari je bio zemljotres.

- Da li je moguće, ovo je čudo, samo da izdržimo do poluvremena.

Sve što su Blažo i Vuksan poželeli, dogodilo se. U drugom poluvremenu su svaki čas gledali u semafor i samo se čuje:

- Evo ga tek četrdeset sedmi... Ajde pedeseti... Ma da uđemo u sedamdeseti sa dva nula. Ne možemo da primimo tri gola... Još deset minuta, deset mu majki... Koliko je produžio ? Pet minuta, ua, sudija lopove.

Kraj.

Raduju se Vuksan i Blažo, šal visoko podignut.

- Šta sam ti rekao prijatelju, pobeđujemo glat. Hrabro srce je slavilo. – okuražio se Vuksan i dodaje – Čudo bre... Baš borba neprestana.

Kad idete kući, pitam uz, pozdrav. Smeju se:

- Kad nas direktor, okupi. Subota nedelja, tako nešto. Da vidimo rodbinu i prijatelje. Ajd ostaj nam dobro.

I odoše Blažo i Vuksan i još pedeset hiljada ljudi da slave ono što na početku biti nije moglo.