Пише: Љубиша Гановић
Драгослав Шекуларац, легенда свесна да је одувек „магнет”, није имао потребе да се фолира, причао је веома директно, стављајући до знања шта му се свиђа, шта не. Нимало дипломатски, већ како каже изрека „Што на ум, то на друм”.
Лето је 1988. Тренинг Црвене звезде води Бранко Станковић, успешни тренер који је 1979. довео Звезду до финала купа враћен после одласка Велибора Васовића и историјског неуспеха у финалу купа против бањалучког Борца.
Завршен је тренинг, Шекуларац иде са помоћног терена ка свлачионицама (још су добра стара времена кад су тренинзи били отворени, кад је могло да се прича са тренерима и фудбалерима)...
– Много их стежете – коментаришем.
– Неспремни су, стари тренер није много марио за то.
И осване прича у Политици експрес.
Шеки се после правдао да је мислио да прича са навијачем, а не новинаром. Да би дан касније код стадиона, аутом кренуо ка мени. Уз опаску:
– Газио сам колима Милета Коса (легендарни спортски новинар) и тебе ћу.
Претњу наравно никад није испунио, али возио ме јесте аутом у пролеће 1990. са Златибора.
– Ајде са мном да ми правиш друштво, екипа ће аутобусом – рекао је Шеки.
А баш тад на Златибору у пролеће, на мини припрема усред битке са загребачким Динамом за титулу шампиона СФРЈ, демонстрирао је екипи ко је ко.
Иако су Стојковић, Савићевић, Панчев, Просинечки, Шабанаџовић, Белодедић, Мркела ту на окупу, магнет је Шекуларац. Навијачи, стари и млади прилазе само њему...
– Е, ко сте ви, каже играчима на моје изненађење. Да нисте у тренеркама не би нико знао да сте фудбалери Црвене звезде. Види мене, у оделу сам, а сви ме препознају.
Поносан на себе, Шеки се никад није либио да каже како је највећи, пецкајући стално трећу Звездину легенду, директора Драгана Џајића како је био најбољи играч.
Такав уметник са лоптом који се на тренинзима све ређе одлучивао да демонстрира шта зна, волео је због тога посебне играче, који могу много, највише Стојковића и Савићевића.
Замерао је новинарима и сматрао да ти играчи морају да буду повлашћени, баш због генијалности која их чини посебним.
Памтим кад ми је причао:
„Вашим оценама играча верују стотине хиљада људи који читају новине. Али оних 30.000 навијача што долази на утакмице знају да није тако, и да их неки не заслужују. Али, ви имате ваше љубимце”.
Човек који није успео да изговори презиме Просинечког већ је говорио Просенички, после само Роби, први који је од Владе Стошића покушавао на силу да направи десног бека или уради што нико није, да обузда несташног Владана Лукића...
Заљубљеник у тенис, шах, али и јамб, тренер који је успевао да дигне јавно глас против челника Цветковића и Џајића, умео је да љути многе у клубу. И изјавама и понашањем.
Од оне пре меча у Келну „Зашто сте продали баш сад Пиксија Марсељу” или „Нећу отићи никад” после прича да му се спрема смена на крају јесење сезоне 1989, до вођења целе екипе у казино на зимским припремама у Опатији.
Упркос освајању дупле круне, Шеки који је понекад успевао да заноћи на стадиону, морао је да оде у лето 1990. због казне УЕФА од седам мечева забране вођења екипе и препусти је Љуби Петровићу који је следеће године био европски шампион.
Да то је онај Шеки који док је био тренер у Аустралији готово није спавао због клађења на трке коња или паса.
Односно онај љубитељ мексичке музике, који је после Звезде постао тренер у чувеној Америци из Сиудад Мексика...
Да то је онај шармер и козер, којег је волео цео свет и праштао му све. Легендарни Шеки, друга Звездина звезда, човек на којег ниси могао да се наљутиш...
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.