Голготом, уместо Олимпом, табанао је летос професионалац Олимпијакоса на једногодишњем привременом раду у Црвеној звезди, Александар Катаи.
Разапет између веровања у боље сутра и, на десетодневним припремама у Аустрији, разочарења у тренера најтрофејнијег грчког клуба Хозеа Мигуела Мичела; те након повратка у Атину, шиканирања заказивањем тренинга у подне на четрдесетак Целзијуса - стигао је на Маракану у смирај прелазног рока. Разумљиво, недовољно спреман.
Отуд и дозирана минутажа, вешто балансирана. Све, утисак је, до минуле суботе и 147. вечитог дербија.
Заменио је суперталентованог Михаила Ристића, у 80. минуту. Касно, струковно релевантнији би рекли: прекасно да би вадио кестење из ватре. Он, слеже рамена и трезвено гледа на сопствени акутелни тренутак.
– Шта бих сад могао да кажем, паметно. Осим да шеф саставља тим, одлучује ко ће и кад у игру. Да ли је требало раније? Није моје и, збиља, не бих о томе.
Зашто? Ради се, ипак, о вама.
– Не желим да он или неко други погрешно схвати, тумачи као моје наводно незадовољство недовољним минутима. Његове одлуке безрезервно поштујем, играм колико сматра да би требало. Пет минута, океј. Никакав проблем, одрадићу – пет минута.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.