Хрватска је медијски обележила пету годину откако је са овог света отишао Владимир Беара, један од највећих, ако не и највећи фудбалски голман којег је тај свет икад видео. Учинила је то помало помпезно, и још више гласно, да ли и људски касно, уз много тога што је прећутано.
Наслов у Спортским новостима много говори „У Хајдуку су га понижавали, па је отишао у Звезду, а пре тога нудио се Динаму”. Дошао је тренутак истине, због чега се онда ћути о свему што је све до судњег дана пратило живот Владимира Беаре…
„Владимир Беара сахрањен је 13. августа 2014. године на Градском гробљу у Сплиту, по католичком обреду, уз служење тројице фратара.
Закупио гробницу у порти цркве Светога Илије, у Зелову, где су сахрањени сви његови преци и подигао споменик на коме су ћирилицом исписана имена Владимир Беара и Јадранка Беара Цоце
Скоро годину дана касније, српска и хрватска јавност сазнају да је Беара, десет година пре смрти, закупио гробницу у порти цркве Светога Илије, у Зелову, где су сахрањени сви његови преци и подигао споменик на коме су ћирилицом исписана имена Владимир Беара и Јадранка Беара Цоце.
Његова последња жеља за коју су знали протојереј-ставрофор Никола Шкорић и протејереј Славољуб Кнежевић, свештеници Архијерејског намесништва сплитског, није поштована. Гробница Владимира Беаре у Зелову је празна” - написано је у књизи Ратка Дмитровића „Крст на крижу”.
Бијаше тако, један велики голман који је летом као балетан уздрмао друштвени поредак комунистичке Југославије, а фудбал, надолазећу професију довео на прве странице „Политике”, „Борбе” и „Вјесника”, раме уз раме са Титом, Ранковићем и Кардељом.
Владимир Беара, због ког су фотографију „Парада на Вемблију” сва дечурлија с Мејдана и других бањалучких квартова чувала у буквару, или читанци, да се не згужва, померио је границе популарности и вредности.
Дословно је отео право за себе да буде мера голманског умећа, ево до данашњег дана. За врсног голмана и сад кажу: „брани као Беара!”
С њим се нико није поредио, Енглези су педесетих година прошлог века вечно насловили његову фудбалску биографију – „Велики Владимир”! Проносио је славу сплитског Хајдука и београдске Црвене звезде целим светом, а тек славу тек рођене комунистичке Југославије. Сви су га, и Југославија и Звезда и Хајдук, изабрали за најбољег голмана свих времена. Његова фотографија, она са Вемблија, са скоком небу под облаке улепшава музеј Црвене звезде. Улепшавала је, али се и скидала, из музеја Хајдука!
Остао је национални симбол и национално добро земље које више нема, а за њено, југословенско, и добро и зло стално је плаћао велику цену, отприлике. Био је анђео у друштву ђавола.
Последњи пут смо се срели на Избору најбољих спортиста БиХ у Сарајеву, био је у пуној снази, готово филмског изгледа.
Те прохладне сарајевске ноћи на свечаности након избора, у ресторану „Белами”, питао сам Беару: „О чему, после свега проживљеног, највише размишља?”
Дуго је ћутао, потапшао ме по рамену, и рекао:
- Да сам знао куда ће ићи овај свет убио бих се пре рођења! А можда и раније! Пошто нисам знао, као што не знам ни сада, покушавам да преживим, иде некако…
Знајући да сам из Бањалуке, још ми је рекао:
- Умало 1961. године нисам дошао у Борац. Све смо тајно договорили, стигао ми је позив из Немачке, Бањалука је остала неостварена жеља…
У једној енциклопедији, о Владимиру Беари је записано да је гол репрезентације Југославије бранио на 59 утакмица, са Сплићанима је био првак Југославије три пута, на голу Црвене звезде био је на 200 утакмица, освојивши четири државна првенства и два Купа Југославије. Био је члан селекције Европе која је 1953. године играла у Лондону против Енглеске. Као тренер је радио у Немачкој, Холандији, Камеруну и Југославији…
Звезда га скривала док није потписао
У Звезду је дошао после велике афере 1955. године, након што је шиканиран и омаловажаван у Хајдуку, да би га Аца Обрадовић и други функционери клуба крили по Србији док није потписао за црвено-беле.
Иначе, у последњем рату његово родно село Зелово сравњено је са земљом.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.