I, uopšte nije važno da li je Aleksandar Kolarov mogao da igra i što mu je Antonio Konte bliži srcu od LJubiše Tumbakovića, kao ni šta naš selektor misli o kapitenu, bitno je da reprezentacija Srbije nije privatno vlasništvo grupe građana u kojoj se igra po kazni

Tweet

Piše: Zoran Stojadinović

Nestvarno: kapiten dva i po sata uoči najvažnije utakmice u poslednjih 20 godina saopšti da ne može da igra za reprezentaciju, jer je to tražio Antonio Konte, prihvati da bude u protokolu, ali u 119. minutu odbije da uđe u igru kako bi mogao da šutira penal, zapanjena javnost ga osudi, a selektor kome je “zabio nož u leđa” – brani rečima: “da je mogao, Kolarov bi sigurno igrao”… Zašto LJubiša Tumbaković brani Aleksandra Kolarova?

Sada kad je sve gotovo, kad su se snovi ljubitelja fudbala srušili kao kula od karata, neophodno je upravo suprotno – jasno i glasno nazivanje adekvatnim rečima pojava koje su uništile ne samo “A” reprezentaciju…

Naravno, u trenucima velikog razočaranja pojedini mediji koristili su pregrube reči i nekorektne kvalifikacije prilikom pokušaja da javnosti saopšte ono što je u stvari savez morao da uradi.

Jedan za drugim otpadali su:

Miloš Veljković – klub ga nije pustio

Filip Đuričić – pozitivan na kovid19

Luka Milivojević – pozitivan na kovid19

Aleksandar Kolarov – povređen

Filip Kostić – povređen

Aleksandar Katai – povređen

Aleksandar Mitrović – povređen

Dušan Tadić – povređen

Milinković-Savić – pozitivan na kovid19

Marko Grujić – potres mozga na treningu

Jer, kad Kolarov napusti reprezentaciju iz koje je posle prvog dana priprema zbog koronavirusa otišao Milivojević, a u koju pre njega zbog kovida 19 nisu ni stigli Đuričić i Veljković, kad za kapitenom “odlete” Kostić i Katai, poštedu dobije Aleksandar Mitrović, posle Mađarske – Tadić, Milinković-Savić i na kraju Grujić, onda situacija u kojoj se državni tim priprema za borbu s Rusima i opstanak u “B” diviziji Lige nacija zaista jeste haotična, najblaže rečeno.

Braneći Kolarova Tumbaković je možda pokušao da zaštiti kult reprezentacije, ali naš državni tim odavno je bez kulta, upravo zbog toga što je dres koji su nekada ponosno oblačili Dragan Džajić, Ilija Petković, Dragan Stojković, Savo Milošević, Dejan Stanković, ili Aleksandar Mitrović – danas postao sporedna obaveza za većinu fudbalera koji su u međuvremenu rešili egzi-stenciju. …

Otud i pojava – u Srbiji patentirana, da selektor, direktor, predsednik saveza, gotovo posle svakog kvalifikacionog ciklusa, putuju po planeti i ubeđuju uvređene zvezde da obuku reprezentativni dres do kojeg im je stalo “najviše na svetu”.

I, uopšte nije važno da li je Aleksandar Kolarov mogao da igra i što mu je Antonio Konte bliži srcu od LJubiše Tumbakovića, kao ni šta naš selektor misli o kapitenu, bitno je da reprezentacija Srbije nije privatno vlasništvo grupe građana u kojoj se igra po kazni.