ZBOGOM KRALJU DRIBLINGA: Šeki ševa, pazi se!

0

Šeki je bio društven, ponekad i više od toga, neki će reći namćor jer nije dao da bilo ko krnji bogom danu auru oko njega. Svakog kog bi ga pozdravio znao je da oslovi sa „kume“

FOTO: Arhiva Žurnala

Piše: Milan Simić

Samo život komedijant može da dečačkoj iluziji vremenom udahne život stvarni.

I pre nego što sam mu, poput nebrojanih mojih ispisnika, sredinom pedesetih godina prošlog veka, kao predškolac kršteno ime mogao da izgovorim tek uz sricanje slova sa sličica fudbalera, uveliko smo znali da niko kao Šeki tako ne „ševa“ i ne izluđuje protivnike na terenu, zbog čega je nestvarni mađioničar sa loptom za milione starijih poklonika bio nedodirljivo božanstvo.

Sa ushićenjem na tribinama, tada stadiona JNA, mogao je još da se meri samo slučajni susret na štrafti u Knez Mihajlovoj ili kod kultne „Kasine“ gde se od buljuka nasrtljivih derana i nekih krupnih šeširdžija, od Šekija mogla nazreti tek kovrdžava kosa i vazda vragolast osmeh.

Puštali su nas ponekad i da gledamo treninge Zvezde kada bismo naćulili uši i pokušavali da razaznamo na koje je sve načine Šeki nervirao Boru Kostića, govoreći silnom šuteru da je dovoljno da samo „mlati po lopti“. „Ja sam tu da mislim“ – i sad čujem kako rošavi fudbalski vragolan Šeki izbacuje Boru iz takta.

Gledao sam Šekija prvi put uživo još dok „nos nisam znao da obrišem“ protiv, čini mi neke Ruda Hvijezde iz Čehoslovačke, a onda sam se, u nekim zrelijim godinama, sa fudbalskim idolom miliona, našao na istom zadatku: on da priča, ja da pišem. Najpre za Zvezdinu reviju, pa za Sportski žurnal, pa... evo, na žalost, i posmrtnog slova.

Bogu plakati je što u Šekijevo neponovljivo zvezdano vreme, nije bilo današnje filmske i video tehnike, pa tako, osim retkih celuloidnih zapisa i filma „Šeki snima, pazi se“, nije ostao ovekovečen neiscrpni repertoar driblinga, pre svega na malom prostoru.

Jer, rečima se ne mogu opisati njegovi spontani „oksfordi i piruete“ kao preslikani iz kakve baletske koreografije, posle kojih bi rival ostajao bez „busole“ ponekad i na atletskoj stazi.

Laka zemlja naročito Vasoviću i Miladinoviću iz Partizana, koji su, premda drugovi van terena, bili Šekijevi „najdraži neprijatelji“.

Vremešniji Francuzi setiće se i danas kako su sredinom šezdesetih godina, zaboravljajući na svoje vedete Fontena, Kopu, kasnije Platinija, upravo Šekijev učinak posle jedne utakmice ocenili – jedanaesticom.

Tada Šekija i nikog nikada više. Naklon prema takvom fudbalskom virtuozu iskazao je i krunisani kralj lopte Pele, koji je Šekiju tada poklonio svoju „desetku“.

Za razliku od drugih majstora fudbala, Šekija je svet upoznao ne samo po specifičnom driblingu nego i neiscrpnom repertoaru vragolija u pokretu, lopti koja obilazi rivale kao skijaš snežne kapije i moglo bi se reći neodoljivoj potrebi da protivnika učini smešnim. Pa šta košta...

U poznijim godinama dolazio je Šeki i na raznorazna druženja, da u Žurnalu igra šah sa Slobom Simićem, viđali smo se neobavezno i u kafićima u Kondinoj, Makedonskoj, a naročito u sećanju ostaju priče za novine.

Kao trener počeo je u Mladenovcu kada je pred igrače sasuo „neobuzdanu“ pretnju rekavši da mu je kao fudbaleru trebalo samo dve godine da postane najbolji u Jugoslaviji i da mu je sasvim dovoljno toliko vremena i da kao trener postane lider.

Uprkos njegovom šeretluku to se ubrzo pokazalo kao realnost, jer je pošteno danas reći da je potkraj osadesetih godina prošlog veka, upravo Šeki selektirao potonju generaciju evropskog i svetkog prvaka Crvene zvezde.

Znao je Šeki da proceni svakog igrača ali i budućeg trenera. Sedeli smo sami u kancelariji šefa stručnog štaba na „Marakani“ i gledali neku utakmicu Kelna, budućeg rivala Zvezde u Evropi, kada je, otvarajući beležnicu, Šeki zavrteo glavom: „Vidi šta je sve Piki (Pižon), moj pomoćnik, zapazio sa utakmice. Biće to super trener za Zvezdu“. To je docnije shvatio i direktor Džajić...

Šeki je bio društven, ponekad i više od toga, neki će reći namćor jer nije dao da bilo ko krnji bogom danu auru oko njega. Svakog kog bi ga pozdravio znao je da oslovi sa „kume“.

Kažu da je Šeki život trošio nemilice, na stadionima, po hipodromima, ovde i po belom svetu, ali Bog ga je sačuvao i nije dozvolio da i život potroši njega.

Lepa je to starost – kume!

Komentari (0)

Samo registrovani i ulogovani korisnici mogu da ocenjuju komentare!

Prijava Registruj se

Dodaj komentar

Preostalo karaktera:

Molimo vas da se u komentarima držite teme teksta. Redakcija SPORTSKOG ŽURNALA ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih proceni kao neumesne - skrati ili ne objavi komentare koji sadrže osvrte na nečiju ličnost i privatan život, uvrede na račun autora teksta i/ili članova redakcije „SPORTSKOG ŽURNALA“ kao i bilo kakvu pretnju, nepristojan rečnik, govor mržnje, rasne i nacionalne uvrede ili bilo kakav nezakonit sadržaj. Komentare pisane verzalom i linkove na druge sajtove ne objavljujemo. SPORTSKI ŽURNAL ONLINE nema nikakvu obavezu obrazlaganja odluka vezanih za skraćivanje komentara i njihovo objavljivanje. Redakcija ne odgovara za stavove čitalaca iznesene u komentarima. Vaš komentar može sadržati najviše 1.000 pojedinačnih karaktera, i smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.

Da biste videli ostatak vesti

Registrujte Se Prijavite Se

Prijava

Facebook Prijava

ili

Registruj se › Zaboravili ste lozinku?

Registruj se

Facebook Prijava

ili

Unesite Vašu adresu e-pošte da biste dobili novu šifru