Kolika je čija odgovornost za loš rezultat na EP? Stvar morala i časti
Božidar Đurković je najodgovorniji, ali zbog odabranih saradnika u Upravnom odboru, koji ne rade svoj posao, ne donose novac i nemaju viziju, kao i zbog dva loša izbora selektora
Dvadeseto mesto na Evropskom prvenstvu, završeno takmičenje prvi put bez ijednog osvojenog boda i najlošiji plasman reprezentacije Srbije ikad na šampionatu Starog kontinenta – dovoljno i ludome da shvati da je rezultat loš, da nešto ne štima i da ovo svakako nije bilo po planu.
Međutim, pištolji rukometne javnosti, stručnjaka, bivših igrača i radnika, čini se, bili su repetirani i pre početka prvenstva u Gracu.
Držala je oružje rukometna čaršija u opasaču, ali budna, spremna, sa prstom na okidaču, da izvadi pištolje i raspali rafale...
Ćorke su ostavili za igrače, ovi malo manje vešti na obaraču su ciljali selektora Nenada Peruničića, a svi zajedno su ganjali jednu metu – predsednika RSS Božidaru Đurkoviću.
Odgovoran jeste, najodgovorniji, jer je postavio selektora koji nije imao upečatljiv rezultat ni u klupskom rukometu, a kamoli da je vodio neku mlađu selekciju.
Međutim, prema Statutu i pravilniku, Đurković je tada predložio Nenada Peruničića, a Upravni odbor je to podržao i jednoglasnom odlukom ga imenovao za novog stratega Orlova.
Isti onaj Upravni odbor, odnosno njegov deo, koji je sedeo u Gracu i gledao momke kako se pate na terenu, bez ideje i pomisli da ih posete, ohrabre ili upute neku reč. Izuzev Dragana Škrbića, koji je sate provodio uz stručni štab.
Gde su sada svi oni ljudi iz Upravnog odbora koji su glasali za Peruničića, nema ih da istupe javno, kažu da je i njihov deo odgovornosti ogroman i da prihvataju posledice.
Doduše, ne da ih nema sada, nema ih poslednjih nekoliko godina! Šta su doneli rukometu, koliko novca su uspeli da pronađu, koje sponzore su angažovali, šta su od svog dela posla uopšte uradili? Ništa. Apsolutno ništa.
Da su doneli bar neka sredstva, lako bi se selektor pronašao u inostranstvu, išlo bi se napred, ne bi sve novcem bilo limitirano.
Izuzev Dragana Škrbića, potpredsednika RS Srbije, gotovo ni jedan član Upravnog odbora nije za tri godine doneo ni 10.000 evra.
I da zanemarimo to, izuzev Škrbića u tom UO ni jedan od članova nema nikakvu težinu, nepoznanica su u rukometnim krugovima, ljudi bez vizije i konkretnog rešenja.
Najveća greška Božidara Đurkovića je upravo izbor Upravnog odbora! On ih je birao, on je sastavljao svoj tim, tražio saradnike i sada plaća cenu.
Takođe, on je predložio selektore, najpre Jovicu Cvetkovića, a potom i Nenada Peruničića i nisu se pokazali kao prava rešenja i zbog toga, takođe, sada trpi posledice.
Ostaje nejasno zašto toliko beži od angažovanja stranog stručnjaka, a ima ih nekoliko koji bi rado seli na klupu Srbije. Bilo je u opticaju nekoliko vrhunskih imena, ali se sve završilo na nuđenju, bez povratne reakcije.
Đurković bi morao da izabere novi novi Upravni odbor, postavi mlade ljude, sposobne, menadžere, privrednike i one koji žele da rade.
Takođe, za selektora reprezentacije mora da postoji stručna komisija, da postoje određeni i jasno definisani kriterijumi i da se krene sa radom od nule. Ne vredi ovako, po sistemu „ja predložim, oni glasaju“. Ne ide.
Da ne ulazimo sada u Statut, koji bi trebalo da se izmeni, da se odgovornost i ovlašćenja ravnopravno podele, da centralna Srbije ne bude zadrta u čuvanju vlasti, jer ništa uradila nije za dobrobit ovog sporta. Da Vojvođani spuste loptu, počnu da rade, a ne samo da kritikuju.
O radu Nenada Peruničića najbolje govore rezultati za poslednjih godinu i po dana, oni su jedina merna jedinica. Jer niko neće pamtiti borbu, srce ili zalaganje, ostaće uvek upisane brojke 18. i 20. mesto.
Igrači – najmanje krivi, iako je ista ova ekipa sa LJubomirom Obradovićem pre godinu i po dana eliminisala Portugaliju, koja se juče borila za plasman u polufinale!
Nisu u Gracu ličili na sebe, bili su bez, žara, bledi, kao da u njima krvi nema, fizički oni su bili na EP, ali mislima sigurno nisu.
Javnost – nerealna. Ova ekipa nema ni naznaka da kvalitetom može da stigne do nekog većeg rezultat. Plasman među sedam, osam bi bio ravan zlatnoj medalji.
Na kraju bitke su svi pametni, i ovi što neće da igraju za reprezentaciju, pa se drznu da pričaju, i ovi bivši koji ništa nisu uradili da nešto promene, i mnogobrojni funkcioneri i rukometni radnici, koji ovaj sport prate od Evropskog do Svetskog prvenstva i budu pametni samo posle Nove godine...
Vreme je da se svi ujedine, ustanu ili odustanu. Stvar morala, časti, griže savesti. Ili možda, ipak, ličnih interesa.
(1).jpg)
