Спортске новости су у суботу 6. априла на дан када је пре 30 година Југопластика први пут постала шампион Европе са Божидаром Маљковићем објавиле сећање великог тренера, својеврсни четвороструког првака Старог континента.
Уз његову дозволу, то је иначе штиво које Маљковић написао за монографију Југопластике, преносимо Вам део интегралне верзију.
Величанствени Божидар Маљковић, који је с Југопластиком освојио две титуле првака Европе, дакле креатор чуда са Грипа на свој је начин описао долазак у Сплит и како га је доживео.
Не иди у Сплит, то је луд град
- Да сам нормалан, полудео бих, када сам лета Господњег 1986. добио позив од Сплићана. Тада је Први мај још био озбиљан празник, село у Бачкој где су моји колонизовани из Лике, оним возом без возног реда, локална кудељара, и позив секретара Билића на неки црни бакелитни телефон, који као и полицијска палица изазива страхопоштовање.
Крећем са женом и децом кући, за Београд. Испраћа ме једна велика дуга на небу, изнад пашњака и ливаде где сам коње јахао, и као да ми каже: „Иди, ја ћу чувати тебе и све твоје“... Стижем у Београд, сви пријатељи ми кажу: „Не иди, то је леп, али луд град, протераће те кући после две изгубљене, а екипа им је као шарени оркестар, који је једва остао у лиги“.
У мојој глави кошмар, питања, где су чули за мене, ко ме препоручио, зашто баш ја? Кога су звали пре мене? Глупост, то је исто као кад се жениш па хоћеш знати с ким је била твоја вољена пре тебе. Најбољи начин да брзо полудиш.
Да сам нормалан, полудео бих, када сам стигао на аеродром осетио сам у носу старе мирисе мора, смреке, боровине, палми и нечега магичног што само бог зна и љубоморно чува као и стари паришки мајстори парфема своју рецептуру: 80 километара одатле, у Водицама сам одрастао али тај чаробни мирис никад нисам осетио...
Секретар Биба ме дочекао, кренусмо за Грипе, прича ми о Каштелима, ја се правим луд, не кажем му да сам у Старом провео три незаборавна лета. Одједном жути „рено“ почне да се тресе, поскакује и – стане. Одмах сам помислио: „Сиротиња ми је као судбина“. Ко хоће супу, нема салату и обрнуто. И у том Ушћу, и у Радничком било је то неписано правило. Некако дођосмо до Грипа. Тамо, на првом спрату нас чекају Милас, Сабалић, Јерков, Катунарић, Његован...
Хтели би да буду озбиљни, строги, али не могу. Доброту тешко можеш сакрити. Три секунде је трајао разговор око моје плате. Дали су ми нешто, али будући да до тада нисам имао ништа, прихватио сам. Желе узима реч и каже: „Е, мој мајсторе, да знаш шта су о теби рекли Профа Николић и Ранко Жеравица, тражио би три пута више. Брзо сам одговорио да ће платити много, много више, али да треба и мало времена. И он и ја помислили смо исто, да бог да па да буде тако. Ћутали смо као да би изговорена жеља спречила њено остварење. Договор је обележен ручком у „Опатији“ уз специјалитете од којих су неки данас забрањени...
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
