Јовановић о сјајним играма Меге, развоју младих, притиску, трофејима, Партизану...

Младу екипу Меге Владимир Јовановић је преузео овог лета, започевши нову еру у клубу након одласка Дејана Милојевића, са циљем да играче направи бољим него што јесу.

Да је бар мало у томе успео показале су игре његове екипе, али и табела регионалне лиге.

Девет победа, три пораза и друго место на ком су завршили 2020. годину, оставивши иза себе Црвену звезду, Игокеу, Партизан, Будућност...

- Сигурно да смо задовољни, али постоји и нека доза страха, јер је лига тек на пола и предстоји нам веома дугачак пут. С обзиром на то да смо ми млада екипа, неке ствари могу да вас подигну, али и да буду опасне. Свако губљење тла под ногама, у смислу да смо у врху табеле и не морамо ово или оно, можде буде опасно за нас. Оно што је веома битно морамо да уживамо у томе, али у спорту је тај период уживања веома кратак. Морамо да се окренемо обавезама и новим утакмицама које нас чекају - рекао је Јовановић на почетку разговора за Танјуг.

Лепшавом игром, енергијом, спојем талента, младости и искуства и досадашњим резултатима изненадили су многе, а Јовановић признаје да ни он није очекивао баш такво стање ствари.

- Спадам у групу тренера који верују у рад и на почетку сезоне ми смо обећавали да ћемо се трудити да радимо посао на најбољи могући начин. Добар рад веома ретко у кратком временском периоду може да се поклопи са добрим резултатима. Не бежим од постизања резултата, али за то је потребно време - рекао је Јовановић и појаснио:

- Мега је клуб који је фокусиран на развој младих играча, али нама се у неколико месеци, са истовременим развојем и напретком на индивидуалном плану играча, десило да су нам и резултати добри, на моје велико задовољство. Нисам мислио да ће то тако брзо да дође, али дошло је. Све је то продукт доброг рада, ништа није случајно.

По уласку у халу "Мега фактори" прво што ћете видети јесу мобилни телефони кошаркаша остављени на портирници, а све у циљи боље међусобне комуникације у екипи, која има просек година мањи од 20.

Јовановић, чији је тренерски потпис рад са младим играчима, упитан је колико је тешко исконтролисати ту младост и усмерити је на прави пут у овом дигиталном добу.

- Овде су правила постојала и пре мене. Што се тиче тих телефона, то је добра ствар. Сама идеја је била да буду окренути једни на друге, јер хемија не може да се направи само на терену него и ван њега. Тренинг је најзаслужнији за то, али и та свлачионица. Идеја менаџмента у клубу је била да ако их одвојимо од тих апарата да ће то време у свлачионици провести једни са другима и почети да причају - каже Јовановић.

- У ово време је јако тешко да се један млад играч, поред свих ствари које га чекају ван терена, усредсреди на кошарку. Неке ствари иду много брже него пре 10 или 20 година и момци их добијају и раније него што би требало. Не мислим да их нису заслужили, него у смислу да их те ствари ремете, да могу да престану са радом и напретком и да неки свој кошаркашки таленат не обрусе до краја - рекао је он и додао да је прво и основно начело тренерског посла да што више времена проводе у сали.

- Заједно са стручним штабом трудим се да се они овде осете као код куће. Да не журе нигде, да им поклањамо пажњу и да они осете да су бољи. То је нека енергија која нас гура даље. Основна ствар је да будемо што дуже на терену.

Намучили су изабраници Владе Јовановића много искусније вечите ривале, победили Будућност и довели се у ситуацију да могу да размишљају о плеј-офу АБА лиге.

- Чак и да имате много искусније играче него што их ја имам, такав начин размишљања може да буде погубан. Ми када добијемо или одиграмо добро утакмицу против фаворита, ми одмах полетимо и практично нам треба две недеље да бисмо се вратили на земљу. Сад кад бих ја ушао у свлачионицу и рекао да ми нападамо плеј-оф, мислим да би то лоше утицало на екипу - наводи Јовановић.

Додаје да што се буду фокусирали даље од једног корака и следећег тренинга, да ће бити у проблему.

- Ја већ после јутарњег тренинга улазим у нервозу како ћемо ми да изгледамо увече на тренингу. Морамо да будемо тотално у садашњости да бисмо се иоле надали некој светлој будућности.

Са 37 година постао је први тренер Партизана, после једне од најуспешнијих сезона у историји клуба и пласмана на фајнал фор Евролиге 2010. године.

Током две године на клупи црно-белих освојио пет трофеја (по два пута Куп Кораћа и КЛС, једну Јадранску лигу), изборио Топ 16 фазу Евролиге, али се суочио и са притиском јавности, навијача и управе који су ценили само врхунске резулате.

- Клубови као што је Партизан имају велику армију навијача и навикнути су на добре резултате. Дошао сам после једне од најуспешниј сезона и било је веома тешко исхендловати и жеље навијача и жеље клуба у том тренутку. То није нимало лак посао. У Меги немамо тај притисак од навијача и медија, немамо то што у неком тренутку може да буде јако негативно. Нешто што може да утиче и на играче и на тренера, али опет мислим да је тај вид притиска неизоставан састојак сазревања играча и тима - каже Јовановић.

Тренутно је у другачијој ситуацији када нема императив освајања трофеја, али истиче да у Меги сада сами себи морају да направе притисак, ако желе да иду горе и као тим и као појединци.

- Морамо да понађемо мотив и начин да сваки тренинг урадимо најбоље што можемо и да сваку утакмицу добијемо, без обзира који је противник испред нас. То је веома важно да би играч био изнад просека и да бисте га ставили категорију врхунских играча, који су шампиони и који се боре за титуле. Немамо окружење које нас гура, али ми у клубу налазимо начин да играче гурамо у том смеру да од себе траже максимум, чак и када ситуација не налаже тај максимум. Само тако се иде напред - објаснио је бивши селектор млађих репрезентативних категорија.

На питање да ли је њему као тренеру лакше или теже да ради када има притисак или када мора да га ствара, Јовановић је истакао да су обе ситуације специфичне.

- Тренерски посао је веома занимљив и шаренолик. Не постоји једна истина и не постоји један начин рада овог посла. Ми тренери смо другачији, радимо на различите начине и мислим да и једно и друго захтева неки ниво адаптације и искуства - рекао је Јовановић и додао:

- Ја сам у Партизану у том тренуку имао мањак искуства да све то исхендлујем, али сам се изборио на младалачку енергију. Сада имам више искуства, а трудим се да имам исту енергију, али то је сада већ питање. И једна и друга ситуација су на различите начине тешке и захтевају адаптивност и тренера и екипе. У том тренутку ја сам морамо то да урадим, јер веома волим тај посао и волео сам мој клуб Партизан. Сада ми је у Меги изазов да нађем начин да мотивишем ове младе момке када немате структуре које Партизан има и које га прате. Сада се ја борим са неким другим стварима.

Са ове временске дистанце, Јовановић истиче да ништа не би мењао по питању одлуке да преузме црно-беле.

- Ја сам Партизановац, провео сам 16-17 година у систему Партизана и то је била моја кућа. Да ли је то био исправан потез са стране Партизана, то је питање за њих. Што се мене тиче, ја бих опет исто урадио. Храбро бих узео тај посао, иако сам знао и пре тога колико је тешко, а након тога сам се само уверио да сам био у праву. Веома тежак посао, цене се само врхунски резултати, али не и просечни.

Како каже, Партизан је у том тренутку имао више циљева и да промовише младе играче, да се скупља бодове од Купа, Јадранске лиге, домаће лиге...

- Свако такмичење је имало пођеднаку важност. Без обзира колико година искуства имате, рад у таквим клубовима није лак - рекао је Јовановић, који је након Партизана водио Доњецк, Игокеу, Локомотиву Кубањ, а после тога имао епизоде у Кини и Јапану.

У годину коју је обележила пандемија корона вируса, Јовановић каже да је научио много.

- Направио сам један круг, био сам у Русији, па сам отишао у Кину и Јапан и научио сам да кошарка на различитим континентима различито изгледа, иако је то исти спорт са истим правилима. Научио сам да не може на исти начин да се ради са свим нацијама. После тог целог круга, када сам видео како се ради у другим земљама, овај вид рада на који сам научен радивши у Партизану, не можемо нигде да се примени сем овде. То је био и разлог мог доласка у Мегу.

У 2021. години пожелео је да се ситауција са корона вирусом поправи и да се поново све врати у нормалу.

- Када сам био млађи, везивао сам жеље за кошарку и резултате. Волео бих да моја породица, људи у клубу и ја будемо живи и здрави и да станемо на ноге после короне. Да нам се поново отвори ситуација да можемо да уживамо у спорту са навијачима - рекао је Јовановић и додао:

- Немам више неких великих жеља, само једноставне ствари. Треба да радимо, па ко се избори нека ужива у својим успесима. Надам се да ће ова екипа ићи до краја, да направи најбоље што може, али да пре свега будемо здрави и да можемо да радимо посао који волимо - закључио је тренер Меге.