Два сата пре почетка утакмице. Аутобус број 17, иде из правца Земуна. У гужви међу путницима, издвајају се двојица дечака.
Обојица у црно-белим дресовима, додуше фудбалског клуба Партизан. Али, и без узвика једног од њих, упућеног, очигледно оцу: „Ево је „Арена!“, било је јасно куда су пошли.
Срећу им нису поквариле ни „провокације“ три девојчице које су им, док су се приближавали тој чудесној „Арени“, у пролазу добациле: „Звезда, Звезда!“. Они су знали где су пошли.
Били су најсимпатичнији, али само неки од неколико хиљада навијача Партизана које је њихов вољени клуб после више од четири године вратио у највећу дворану у Србији.
На око 70 минута пре краја, неколико стотина људи већ је заузело своја места, пажљиво су пратили загревање – прво само Сија и Пецарског, којима су се потом придруживали један по један - Маринковић, Аранитовић, Гегић.
Ускоро је ту дошао сео и Ненад Чанак, тренер црно-белих. Ускоро је почело и „загревање“ публике.
„Скачи, играј, нападај“ са звучника у дворани, повукло је део публике која је у глас запевала.
- Грми храм!
Сцена која је обећавала. А обећавали су и коментари који су могли да се чују у дворани:
- Биће пуно!
Макар тај део који је пуштен у продају. Како су се бројеви на семафору смањивали, „ниво 200“ се пунио.
Иако је благајна у Штарк арени радила „до почетка утакмице“, много пре тога је могла да се затвори. Улазница више није било у продаји.
Арена је била спремна за неку врсту спектакла. Иако то није било упоредиво са неким ранијим којима је била сведок, и дуел Партизана и Задра, то јесте био.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.