На почетку емисије истако је да је за њега пријем у Кућу славних њему био нестваран, као да гледа неки филм. На питање како коментарише да у том друштву још нема Тонија Кукоча, рекао је:
- Како и зашто, немам појма. Нисам знао ни да ме је неко предложио, све се то сазна касније. Код нас је четири милиона селектора, сви све знају... Тони је најбољи играч с којим сам икад играо. Сматрам да смо нас двојица пар који је обиележио светску кошарку, као Стоктон и Мелоун, Меџик и Џабар...
Најбоља петорка у којој је играо је:
- Тони, Дражен, Дивац, Здовц и ја. Са том петорком био бих спреман да заиграм против било кога.
Да ли је Дивац српски националиста?
- Није. Да је мени у оно време неко дошао са српском заставом, исто бих урадио. Многи би хтели да избришу ону историју, али то се не може тек тако гумицом учинити. Неке ствари су записане у књигама и то не треба брисати. Неке највеће успехе остварио сам у тој држави.
О односу са Драженом Петровићем је рекао:
- Са Драженом сам био супер, код њега ме је фасцинирала глад за успехом. Научио ме је да не постоји начин да ме спречиш да направим шта хоћу. Ево и једне анегдоте. Дођемо у Пољску и тамо нема теретане. Ништа, одеш тужан у собу и ниси направио шта си хтео. Међутим, зове Дражен за пола сата, сели смо у такси он, Стојко и ја. Нашао је теретану на крају града, неку руињаву и ми одрадимо тренинг. То мора млађима да се објасни, делима, не речима. Можеш да причаш колико хоћеш ако те нико не чује. Док је играо у НБА, звао би ме у два-три ноћу и распитивао се за неке тамо резултате... Све живо га је занимало што је имало везе с спортом. Ништа га није интересовало осим спорта. Знао би ме назвати у свако доба дана и ноћи из Америке да пита како је играо Вал из Каштела против Јунака из Сиња. Четврта лига Југ. Ко је дао голове, ко је дао колико кошева у трећој лиги у некој безвезној утакмици. Живио је за спорт и био вођа у свакој прилици.
Упитан је и шта се дешава са репрезентацијом Хрватске у последње време.
- Од последњих девет великих такмичења од 1996. до 2017. нисмо били на шест великих такмичења и није се постављало питање. А сада се поставља. Ми још увек држимо ствари у својим рукама. А хоћемо ли се пласирати... Једино у шта сам сигуран је да ћемо се потући.
Био је то увод у причу о напуштању постоља 1995. године?
- Времена су била таква каква су била и тај потез је био разумљив - рекао је Рађа.
На потпитање да ли је била реч о наредби или самоиницијативан потез одговорио је:
- Није битно. Кад то гледам из данашње перспективе, нисам поносан на тај потез, али га разумем, јер су била зла времена.
Овог лета је долазио у Кућу цвећа, што је Станковићу било врло занимљиво.
- Никад нисам био на Титовом гробу до овог лета. Мене страшно фасцинира историја. Хтео сам да будем професор историје и то ме занима. Занима ме маса ствари. Био сам на Овчари, био сам у болници у Вуковару, у Дахауу, био сам на Пољима смрти у Камбоџи, у Литванији... Па диктатори Иди Амин, Садам Хусеин, Хитлер... Прочитао сам и Мајн Кампф. Тако ме је и занимала личност којој сам махао са шест година. Моја стара покојна је говорила - кад је Тито био жив, бог је ходао по земљи. Е сад, било је свакавих срања, али историју пишу победници. Мајка ме научила да људе делим на добре и лоше, а не по боји коже или нечем сличном.
- Зарађивао сам више него Марадона у Наполију. Али сам зарадио мање него неки данас који немају толико успеха као ја. Али, на то не гледам тако, бавим се хуманитарним радом и помажем колико могу и коме могу. Знали су да ме прозивају како ме није срамота што имам спортску пензију. Знали су да говоре како им нисам помогао, а њима стварна помоћ није требала. Зато сам одлучио да узмем ствари у своје руке и помогнем онима за које проценим да им стварно треба. Пензију узмем и дам онима којима заиста треба, радим то боље него држава која би то требала радити, а не ради.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.