Пред окупљеним члановима породице и бројним пријатељима, говор је одржао Бобанов дугогодишњи саиграч и велики пријатељ, Миодраг Мишко Марић.
- Овде смо да испратимо једног од нас – почео је Марић, дрхтавим гласом. - Бобан је био, не само мој саиграч. Био је мој друг. Брат! Животни путеви су нам се укрстили не само у спорту, него и породично. Добар део живота смо провели заједно. Радовали смо се и туговали заједно.
Марић је подсетио на једну занимљивост.
- Дошао је у Партизан заслугом Ранка Жеравице. Прво је дошао његов брат од стрица, Жира, од 210, на пробу. А Бобан је дошао са њим. Ранко је одмах видео квалитет и рекао: „Ти остајеш, ти можеш да идеш“. Тако је Бобан остао у Партизану. И стигао до статуса незамењивог играча.
Како је Марић рекао - Бобанов лик и живот би могао да буде основа за узбудљив роман.
- Није патио од конвенционалности. Немарно се облачио, није волео трачеве, испразне разговоре, имао је свој начин, свој стил. Конзервативци у клубу, као што су Фаре и Праја, почели су да сумњају да ли ће искористити тај несумњиви таленат или ће га проћердати. Јер, био је необичан. Ускоро их је уверио у своје играчке квалитете, а и постигао је то да су га прихватили таквог какав јесте. А био је изузетан играч, изузетних физичких предиспозиција – низао је Марић и додао: - Данас би вредео милионе! То тврдим, Јер је мао висину, брзину, експлозивност и шут.
И не само то...
- Свирао је виолину. Нађите ми још једног играча тог калибра који је свирао виолину. Скоро сам причао са Пером Вилфаном, који због здравствених проблема није могао да дође, али ми је испричао анегдоту. Били су у крчми, био је оркестар, свирао неке циганске песме. И у неко доба узима Бобан ћемане од шефа оркестра, свира виолину. Одвсвирао је цео блок, за опште весеље.
Констатујући да сви знају шта је Петровић постигао као играч, Марић је наставио:
- У време кад је репрезентација Југославије била језиво јака, он је успео да избори место у њој. Могао је вероватно и много више, знам да је припреме за Олимпијаду у Москви напустио због повреде. Увек је био несебичан, није се никад штедео. Ни на тренингу, ни на утакмицама. Не знам играча који је „попио“ више лактова од њега. Који је играо и сломљеног носа...
После свих ових сећања, Петровића је описао у неколико речи:
- Беспоштедан борац и људина. Сјајан друг! Био је најписменији од свих нас. Кад се појавио први компјутер, знао је све о томе. То је можда допринело да су његови синови сада изузетни „ај ти“ стручњаци.
Закључујући причу о великом пријатељу, Марић је рекао:
- Највећа заоставштина Бобана Петровића је његова породица. Силвана и он су формирали добре људе. Највећи залог који је као отац оставио деци је то што они увек и свуда са поносом могу да кажу: „Ја сам ћерка, односно син, Бобана Петровића“. Почивај у миру, Боб. Нек ти је вечна слава!
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.