Тристан Вукчевић: Нисам дошао на пар месеци

У тренутку када је из Мадрида слетео у Београд – буквално је тако било – у камеру клупске телевизије рекао је да је у Партизан дошао да би учио од најбољег. Био је и те како свестан да много тога још може и мора да научи.

У међувремену је уписао и прве минуте у црно-белом тиму, усталио се међу 12 најбољих. Али – и даље је са две ноге чврсто на земљи.

Можда је јавност очекивала више у смислу некакве његове улоге, па и учинка. Али, Тристан Вукчевић је за сад од доласка у Партизан добио оно што је очекивао.

- Апсолутно – узвратио је насмејан.

Очигледно је веома задовољан.

- Дошао сам да што више тренирам, да што више играм. Радимо баш много. У дворани сам сат времена пре тренинга, остајем и пола сата-сат више. Желим да радим што више… Чујем да се људи питају што још нисам добио онолико минута колико су можда други очекивали. Али, има времена. Ја нисам дошао овде да одмах играм, већ да научим што више.

Уосталом…

- Потписао сам уговор на неколико година, не на два-три месеца. Дошао сам овде да научим што више од Жељка Обрадовића, да останем што дуже.

Међутим, није да не добија минутажу.

- Ја сам стварно задовољан. Све иде како треба. Тако ја мислим. У последње време баш добро играмо. Јесмо сад изгубили од Цедевита Олимпије, али несрећно, тек на крају. Сад почиње најважнији и најтежи део сезоне. Мислим да смо спремни за то. Хемија у тиму је добра. Ма, све је супер.

Он је стрпљив и сви око њега су стрпљиви. Осетио је то – рецимо – на утакмици против Метрополитана. Када је после првог промашаја, добио аплауз подршке пуног Пионира. Да настави да шутира. Наставио је. И погађао. За још јачи аплауз. Аплауз који је чуо. И који му – каже – много значи.

- Лудило је! Без обзира на све, увек осећамо подршку навијача. Чак и када промашиш, дају ти екстра енергију да следећи пут пробаш и погодиш. То ми баш значи, помаже ми. Супер ми је.

Аплаузи су важни. И пријају. Али – као најмлађи у тиму, Вукчевић подршку пре свега добија из „куће”. И то је уствари најбитније. Није могао да издвоји некога из тима ко му највише помаже. 

- Сви ми помажу. Јесте да имамо младу екипу, али чак и ови момци који имају 20 или 21 годину, кажу ми неке ствари. Понекад чак и ја њима кажем нешто, ако мислим да треба.

Јер…

- Сви смо овде дошли да учимо једни од других – јасан је Вукчевић.

Није могао да издвоји ни најбољи савет који је добио.

- Није то један, већ много савета. Углавном ми говоре да радим још више. Да се још више трудим. На тренингу ми помажу да увек дам и више него што могу.

Не штеде га ни у дуелима један на један. То је обавезни део тренинга Партизана, где ћете често видети високе играче на једном кошу како раде са неким од асистената Жељка Обрадовића.

- То је борба – додао је уз осмех.

Јако важна „борба”.

- Начин да напредујеш, да видиш како други раде неке ствари, да осетиш шта треба да промениш – сматра Вукчевић. 

А шта је то што осећа да он треба да промени, усаврши… Где види места за највећи напредак, питали смо Вукчевића. Потпуно свестан себе, каже…

- Све може боље! Још сам млад, имам времена да учим. Стварно мислим да све могу боље. Не треба само једну ствар да усавршим, већ целу игру. Да боље шутирам, да боље играм одбрану, да боље… Ма све, мора да буде много боље.