Сви су аплаудирали. Неки су и устали када је на бину изашао Жељко Обрадовић. Креатор те историјске титуле, захвалио се на аплаузу, додајући да је он упућен свима који су учествовали у освајању ове титуле коју је Партизан јуче прославио:
- Слушам мало пре како Даниловић каже да смо се сви променили. Ја то не видим. Мање-више, све је исто. Макар у мом случају, сала, тренинг, путовања... Све је исто. Надам се да ови моји преводе странцима и ово што је Остоја рекао.
Ту је застао, па се обратио једном од најмлађих првотимаца...
- Балша, ти си уредник, главни и одговорни.
Додајући да му је изузетна част и задовољство што је ту, сетио се и претходног јубилеја.
- Био сам ту и за 20 година, али то је било другачије, јер нисам живео у Србији. Сада сам се вратио и живим на најлепшем месту на свету.
И наравно…
- Радим у најбољем клубу на свету.
Сетио се и четворице људи који, нажалост, више нису са нама. Прво – професора Александра Николића.
- Његов пристанак да буде део стручног штаба у тој години када сам ја дебитовао као тренер, било је најзначајније за мене, за моју каријеру. Као тренера, али богами и као човека. Са профом сам имао част да радим и у Борцу, дошао је и пристао да ради на начин да је рекао да ће бити мој помоћни тренер. И тако смо се и понашали један према другом. Наравно, то је била једна од најлепших шала између нас двојице. Све што сам постигао као тренер и све што сам научио, дугујем том човеку и, много пута сам рекао, Дуди Ивковићу.
Испричао је и анегдоту…
- Када смо почели да радимо испричао сам играчима да на мене могу да се наљуте, да ми проговоре, да ми одговоре, да раде шта хоће, али да професору никада не смеју да се обрате на ружан начин. Да морају да га слушају. И заиста ми је било фантастично да гледам те две године како профа ради са играчима, на његов специфичан начин. А Сава и ја смо проводили много времена са њим. И Кића наравно. Све лекције које ми је дао, не само из кошарке, већ и из живота и дан данас су за мене непроцењиво благо. Он је био велики део свега овога што се догодило.
Други човек…
- Радојица Никчевић био је председник клуба у то време. Постоји прича овај чудотворац из Чачка, Драган Кићановић, који је све нас окупио и који је урадио да ја постанем тренер, имао је осећај да је Радојица неко ко може да буде изванредан председник Партизана. И он је одмах показао амбицију да Партизан мора да буде најбољи. Не верујем да је баш размишљао да ће бити првак Европе. Али радио је све да се успоставе прави односи, онако како треба да изгледа један клуб. Мени као тренеру је урадио нешто што је после тога постало прaвило у сваком клубу у коме сам ја ради. А то је да се ја не мешам у политику клуба, али да су терен и свлачионица моји. Тако да је и Остоја то научио. И све је у реду. Био је прави председник, а није лако било да му сада Кићановић дође и каже, сада ће да дође бивши играч и биће тренер. Није било лако то прихватити. Али дали су ми шансу, а ја се ваљда нисам обрукао.
Трећи…
- Он је био саиграч овим дивним момцима. Драгиша Шарић. Био је најстарији у тиму, годину дана млађи од мене. У сваком погледу је био моја десна рука. То они вероватно нису ни знали. Колико сам ја времена проводио са Шаром о свему томе шта он треба да разговара у свлачионици са млађим играчима. А ево сад, седећи поред Саше Даниловића, рекао ми је једну ствар – да је он почео да игра одбрану захваљујући томе што је чувао Шару на тренингу и што је морао да га прати, јер је он био изванредан стрелац. Диван човек који је оставио велики траг у нашим срцима.
Четврти…
- Сава! Мој кум. Брат! Човек са којим сам проводио више времена него са породицом. Трећи је био овај „досадни” глумац – рекао је уз осмех Обрадовић, мислећи на Богдана Диклића.
Шалу на страну…
- Све одлуке смо доносили заједно, после тога излазили пред Кићу и Радојицу, профу. Пред играче. О свему се договарали. Он је најзаслужнији што смо отишли у ту Фуенлабраду. Човек који је био мени све. И у овом тренутку ми је тешко када причам о њему.
Закључујући причу, Обрадовић је рекао:
- Драго ми је што сте у оволиком броју овде. Сви ми у животима имамо жеље и снове. Моје жеље су у овом тренутку везане за оно што радим сад. Највећа жеља коју имам да ова екипа која се окупила пре седамосам месеци, остане што дуже заједно. Ако остану у неком времену заједно, надам се да ћемо моћи да неке снове које имам повремено и да остварим. Знам да овим момцима није лако са мном. Знам да инсистирам на неким стварима, да то изгледа безвезе када се понекад наљутим. Али, они знају да им ја верујем.
И сад…
- Следеће седмице почињемо нешто важно. Надам се да ће због тог узајамног поверења људи још више да нас заволе.
Обратио се и својим играчима… На српском, па на енглеском.
- Ви знате да је најважнија ствар да изађете и да покажете оно што краси Партизан увек. И немојте да заборавите да играте у најбољем клубу на свету – поручио је Обрадовић.
Поклон који нема цену
Кад је већ поменуо Фуенлабраду, Обрадовић је гостима показао – како је рекао – највреднији поклон који је добио приликом неких од бројних интервјуа које је дао…
- Једног дана када Остоја или неки други председник одлучи да направи музеј, можете да дођете па ћемо да се договоримо пошто ћу да вам продам – рекао је Обрадовић, па “за сваки случај” додао:
- За мало. Неће моћи. Ово остаје код мене.
Јер…
- Та прича о Партизанима из Фуеналбраде је нешто фантастично. Што ће се тешко поновити у историји спорта и кошарке. Жао ми је што нико од њих није овде са нама. Али они су у нашим срцима. То су људи који су учинили да се ми осећамо тамо као да играмо у Београду. Они су нераскидивој вези са нама.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.