Тишина. Само тишина. Тако громогласна тишина. Никада није било тако испред свлачионице Партизана. Увек из ње допире гласна музика. Углавном по избору Матијаса Лесора или Кевина Пантера. Они се углавном и најдуже задрже у хали после сваког меча.
Задржали су се и после Бурсе. У тишини.
Последњи су и напустили Арену. Лесор обореног погледа. И даље замагљеног. Са кратким:
- Не, молим вас – док је пролазио поред групе новинара.
Пантер је застао. Сјајни Американац је и те како био свестан да је ту много питања... Иако је на мало које у том тренутку имао одговор. Покушао је да објасни шта се то догодило.
Откуд толика нервоза на почетку утакмице? Толико грешака. Па и њих његових 40 за три, свега два поена за првих 20 минута.
Када се коначно „појавио“ на утакмици – у трећем периоду убацио је четири тројке. Две уз фаул! Очекивано – у његовим рукама била је лопта и на тих седам секунди пре краја. Тада није погодио за три.
Откуд и толико нервозе у финишу меча?! Мање од 20 секунди црнобеле је делило од пласмана у четвртфинале. Од новог спектакла, у – сигурно – још пунијој Штарк арени. Имали су пет разлике. И онда…
Шта се десило?
- Бићу потпуно искрен, немам коментар. Морам прво о свему добро да размислим – узвратио је Пантер.
Конкретно – после два слободна бацања Јама Мадара, Партизан је на 14 секунди пре краја и даље имао пет поена предности (84:79). А онда – два поена Битима, па фаул у нападу Мадара, па тројка Холанда. Одједном је нерешено. Неверица у Арени.
Партизан је имао 7,1 секунду да заврши меч у регуларном делу. Лопта је била код Пантера. Он није погодио тројку!
- Да. Промашио сам – било је све што је рекао о том последњем нападу.
Али, шта се десило пре тога. У тих 20 секунди које су претходиле свему? Објашњење је стало у једну реч.
- Колапс!
Климнуо је главом. И даље у неверици.
- То је најједноставније објашњење. Сви су видели како смо се распали.
Зашто?
- Не знам!
Можда притисак због пуне дворане, очекивања, чињенице да се игра једна утакмица…
- Можда. Не знам. Искрено, не знам – причао је Пантер.
Доста се причало о систему такмичења. Како је суров. То су на својој кожи осетила два тима која су можда и највише показала у такмичењу по групама, које су многи видели и у финалу – Партизан и Хувентуд. Бивши европски шампиони такмичење су завршили на првом кораку. Пантер није желео да у томе тражи било какав изговор. Јер…
- Тако је како је. Таква су правила, ми их не постављамо. Наше је само да играмо по правилима. Била је једна утакмица. Ми смо је изгубили.
И – Пантер је неће поново гледати. Иако воли да гледа кошарку, чак и неке утакмице које је играо…
- Сада је сигурно нећу гледати. Превише тога ми се мота по глави да бих је гледао. Ово је била утакмица коју није требало да изгубимо. Можемо сада данима да причамо да се десило ово или оно… Бла, бла, бла…
Али…
- Изгубили смо. На много питања немам одговор.
Еврокуп је био важан највише као прилика да се Партизан врати у Евролигу. Прилика коју није искористио. Сада има још једну – преко АБА лиге. Да ли ово што се десило може да буде додатни мотив пред завршницу регионалне лиге, питамо. Пантер, закључујући причу, каже…
- Наравно! И ова утакмица је требало да буде довољан мотив. Али, десило се шта се десило. Не постоји много тога што у овом тренутку можемо да променимо. Урадили смо ово сами себи. И то је то – поручио је Пантер.
Прилика за ресет
Партизан је тако – одједном – добио месец дана паузе. Да ли је то добро или лоше, с обзиром на овако тежак пораз. Пантер каже…
- Можемо то да гледамо са обе стране. Као прилику да се ресетујемо. Али, искрено, немам одговор.
Најбољи навијачи на свету
Тежину пораза већом чине аплауз и песма којом су навијачи испратили тим из дворане.
- То су најбољи навијачи у Европи. Увек су уз нас. У добром или лошем – узвратио је Пантер.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.