Момак који није био познат широј кошаркашкој јавности, рођен 1992. године у Црвенки, тада играч Војводине Србијагас, прошао је млађе репрезентативне селекције, али био је далеко од фокуса.
Зато су сви били изненађени, али истовремено нису сумњали у суд Душка Вујошевића.
– И мене је изненадио тај позив – готово два месеца, седам утакмица, и ко зна колико тренинга касније, признаје Ђумић.
– Кад се све десило, желео сам да се физички, али пре свега психички, што боље припремим за оно што ме чека. Знао сам да морам да дам све од себе. Партизан је један од највећих клубова у Европи, наш најтрофејнији. Знао сам да су ту све добри играчи, квалитетан стручни штаб, о величини Душка Вујошевића није потребно ни говорити. Желео сам да будем спреман за све то.
Партизан је морао брзо да реагује највише да тренинг не би трпео. Причао је о томе често и Вујошевић. Али, играча који вам је потребан само за тренинг, не потписујете са две ипо године. Зато је одмах било јасно да се од Ђумића ипак више очекује.
– Гагић је отишао и рекли су ми да Партизан тражи центра из домаће лиге, да дам колико могу. И, када ми се указала таква прилика, желео сам да у сваком тренутку пружим максимум, па и више него што могу, само да би то испало најбоље могуће. За клуб и мене.
По доласку у Партизан признао је да су црно–беле боје одувек биле драже, зато је и играње пред препуним „Пиониром” посебан доживљај за њега.
– Раније сам долазио на утакмице Партизана, али потпуно је другачије када си на терену и играш пред тим дивним људима. То не може да се опише. Увек ме прођу жмарци. Нисам веровао да је то тако, док нисам истрчао пред пун „Пионир”. Стварно су најбољи навијачи на свету.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
