Сви који су навикли на испадања кроз прозоре Пионира у претходних десетак година кад играју црно-бели, очигледно би требало да почну да се привикавају на нове слике.
С обзиром да многи нису прихватили савет Александра Џикића да се навикавају на Партизанову игру са доста грешака и осцилација.
Ово, међутим, делује као реалност, насупрот силним моментима ирационалне посвећености навијача клуба из Хумске саставима који су носили дрес славне екипе.
Тренутак је такав да ће на утакмице против ривала као што је Шарлроа долазити мање људи.
Мада, и таква посета коју Партизан има на домаћем терену налази се у сновима многих европских клубова. О тимовима ФИБА Лиге шампиона да не причамо.
У једначину је, наравно, неопходно укључити и такмичење пробног карактера за које се не зна у ком ће смеру ићи.
Али, постоји и нешто што се деценијама неће променити како год Партизан да игра (а тренутно дефинитивно није у ритму), или у ком год такмичењу да наступа.
То је да ће тих 3.000-4.000 људи галамити на сваку борбеност, аплаудирати на већину грешака, учинити да се момци на терену барем за толико боље осећају.
Рафал тројки Шарлроа и рано двоцифрено вођство гостију који су дошли у Београд без победе, донели су гласније навијање.
Можда без претеране вере да ће бити боље, али сигурно са несебичном жељом да се помогне онима који су ту за њих.
И који би се мање нервирали да свих тих људи на трибинама нема. Били би само „плаћеници“. Овако су у пуном смислу те речи играчи Партизана, осећајући сву његову снагу.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.