Почетна / Кошарка / Партизан

ПОРТРЕТ: Ненад Чанак - тихи шампион

Дошао је са вером у оно што ради, са жељом да клубу врати имиџ какав га је деценијама красио и „да клинци када добију понуду Партизана, не размишљају даље”. А с обзиром на године које је провео у Хумској добро зна нормативе који су неопходни
ФОТО: Д. Жарковић

За разлику од остатка света, кошаркашки заљубљеници на помен Ненада Чанка неће прво помислити на политичара. Већ на два метра потпуне супротности од Новосађанина који зна да загалами да би дошао у центар пажње.

Наш, кошаркашки Чанак, одувек је био тиха вода. И увек је доказивао тачност народне изреке. Без галаме и било какве помпе постизао је циљ, донедавно као играч, а у последњих шест година и као тренер.

У кошарку се заљубио још као дечак у Младости, загребачком клубу чији је најславнији изданак Свети Никола – Плећаш.

Ко зна, можда би га пут одвео ка Цибосима, али вихор рата породицу Чанак довео је почетком деведесетих у Београд.

О томе какав је таленат био сведочи и то да је заслужио место у Партизану у данима кад је чувени Кића имао увид у селекцију. Прошао је кадетску и јуниорску категорију, а онда је као и многи будући асови (Берић, Бркић…) морао да прође каљење у Кикинди.

Знајући да на клупи нико није постао играч, определио се да оде на север Бачке и са суботичким голубовима почео је висок лет, касније постао и први стрелац лиге.

Пре две деценије освојио је бронзану медаљу на Светском првенству за 22-годишњаке у Мелбурну, такмичењу које је промовисало Минга, Ђинобилија, Сколу, Оберта, Туркоглуа, Јаховића, Гарбахосу, Мачиулиса, Сланину, Каукенаса

Да је рођен мало касније, у некој другој генерацији би био члан петорке. Тих година тешко је било проћи у сениорску репрезентацију. Што га није демотивисало, напротив.

Случај, неко би то назвао прстом судбине, водио га је увек трновитијом стазом. У Партизан се вратио у „години ресетовања”, кад се кроз Солнок крчио пут у Купу Сапорта.

Због играчких, али и радних квалитета, као и мирног карактера, логично је добио и капитенску траку, потом и прилику да подиже пехаре на почетку црно-белог трофејног деценијског низа.

За разлику од већине, није се из Партизана отиснуо одмах у иностранство. Међустаница на путу ка грчком Македоникосу била је Војводина која је са њим, Гуровићем, Шупутом, Стјуартом, Мађаром Неметом сањала да освоји неки од трофеја који су јој стално измицали.

После новосадске и солунске епизоде Чанак је две године био у јату берлинских Албатроса, клубу и граду који му је (без обзира што увек издваја Партизан) по свему можда највише и приличио. Потрајала је одлична каријера све до 36. године.

И онда се определио за адреналински позив. Ухватио се у коштац са изазовом да докаже како у тренерском позиву и они „тиши” могу да пронађу начин да допру до играча и устроје их у победничку машину.

Прихватио је понуду дугогодишњег менаџера да учи занат као по-моћник Влади Вукоичићу. Игром случаја, само два дана касније, дошло је до промене – Вукоичић је отишао у Звезду, а са замкама тренерског посла Чанак је почео да се упознаје као најближи сарадник Дејана Милојевић, такође некадашњег капитена Партизана.

После три године, у намери да се осамостали, преузео је селекцију у млађим категоријама Меге и већ на старту са њима на турниру у Риму изборио учешће на завршном јуниорском турниру Евролиге.

Тада се нашао на раскрсници, на којој би и далеко искуснији тренери, са значајнијим примањима одабрали онај други пут. Свестан свих могућих последица и додатних тешкоћа у тренерском развоју растао се са клубом како би сачувао интегритет и самосталност.

И после пар недеља вратио се црно-белом јату, као члан стручног штаба Александра Џикића, стручњака у чије се знање уверио још у играчким данима. И поново је, као и крајем деведесетих, у Партизан стигао у „годинама ресетовања”.

Захваљујући стомачном вирусу који је покосио пола екипе и стручног штаба, ужарени жарач му је допао руку, баш прошлог фебруара и баш у Нишу. И Партизан је без Хечера, Маринковића и Копривице са Чанком на клупи покупио све симпатије, одиграо мушки и поклекао тек у финалу против Звезде, у том тренутку најпријатнијег евролигашког изненађења.

Видело се већ тада да ће Партизан из свог кадра у догледно време добити тренера на ког може да се ослони.

Има доста логике зашто до тога није дошло летос по одласку Џикића. Руководство клуба није ни могло да преузме ризик и повери екипу стручњаку на почетку каријере, што је по Чанка било и боље.

Јер, у ситуацији каквој се до пред сам почетак сезоне нала-зио клуб, велика је вероватноћа да би сагорео, као што се дого-дило његовом далеко чувенијем претходнику.

И као у играчким данима Чанак се опет одселио на север Бачке, засукао рукаве и кренуо да ради са кошаркашима Спартака. Али у тренерском послу возови не иду увек по возном реду.

За разлику од свакодневног живота где по правилу касне, у спорту често дођу изненада и ако тада не ускочите у вагон, можда се никада више нећете наћи на перону којим пролази „прилика каријере”.

Позив који се не одбија дошао је почетком децембра. И Чанак се после само пар месеци поново нашао на клупи црно-белих, како пред Божић за Журнал рече свестан шта носи Партизан – притисак, сталне ударе и да сви све знају боље од тебе...

Дошао је са вером у оно што ради, са жељом да клубу врати имиџ какав га је деценијама красио и „да клинци када добију понуду Партизана, не размишљају даље”. А с обзиром на године које је провео у Хумској добро зна нормативе који су неопходни:

- Сви знамо шта је Партизан! И ја када сам био клинац, увек је постојао одређени кодекс понашања у овом клубу. Почев од понаша-ња у хотелу, аутобусу, свлачионици, па на терену. Не памтим да је ико икада искакао неким неваспитањем или бахатошћу, већ су момци увек били свесни тога да и ван терена представљају Парти-зан, клуб који је био првак Европе, који је изнедрио толико асо-ва. У сваком тренутку су имали осећај одговорности. Не само на терену – рекао је у перо Биљане Костреш, почетком јануара, кад се нико не би кладио да ће црно-бели ускоро допунити трофејну ризницу.

Партизан је у Ниш кренуо онеспокојен чињеницом да неће бити међу четири клуба који ће се борити за титулу на Јадрану. За разлику од многих година чак ни са улогом притајеног фаворита.

Ненад Чанак је такву ситуацију уз помоћ на терену ватреног Новице Величковића успео да претвори у адут црно-белих.

„Прежаљени” су у првом полувремену финала заиграли такву одбрану да су сјајној Звезди дозволили да постигне само девет поена у првој четвртини, а убацили безмало 50 до одласка на одмор.

И тако стекли пресудну предност која је на крају донела Левицу. Слављу су претходили и тестови чврстине карактера, Звездиним налетима Чанак и његови изабраници су одолели. И после шестогодишњег поста учинили срећним црно-бели део Србије.

Вода увек нађе пут до циља. Тако је и у случају Ненада Чанка, тихог шампиона са господским манирима. У послу му је намењен тежи пут. Али, тада су и успеси слађи.

Коментари8
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Figaro
Canak jako ceni Filipa Covica.
Peki 1998
"За разлику од остатка света, кошаркашки заљубљеници на помен Ненада Чанка неће прво помислити на политичара" Hahahahah najbolji deo teksta. Kad je preuzeo Partizan ja sam se zapitao kako moze politicar da trenira kosarkaski klub.
misa tumbas
to je zato jer vi niste pratili kosarku dok je on igrao i bio uspesan.Ono kao vaterpolo ...nemamo kupace gace 50 godina i onda jedne godine nevidjeni zaludjenici i znalci o toj igri
ACM
Ta godina što ti stoji mora da ti je godina rođenja? Zato verovatno i nisi imao prilike da saznaš za ovog gospodina.
Неко тамо
Смешно, смешно, смешно .... Партизан освојио Кораћа, који реално и нема неку вредност. Бријају се , славе и данас, као да славе Евролигу. јадно, веома јадно. Није то више онај Партизан. Готово је....
Mnogo dobar grobar
Nije važno što po tebi "nema vrednost" već što smo razbili mutiranu Zvezdu!
LG
Manemoj?A da je tvoja Zvezda Idea osvojila kup Koraca ti bi se radovao kao da ste otisli na Fajnal four Evrolige.
Лаза
Добар тренер. Радан, коректан. Такав је био и као играч, подсећао је на Миленка Топића.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт zurnal.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта zurnal.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.