Самоћа код неких људи не може да пређе у усамљеност. Један Драган Милосављевић, на (нимало случајан) пример, не може да осећа потпуну празнину у својој ведрој души чак и кад је месецима затворен у четири зида и хиљадама километара удаљен од жене и деце, од породице и небројено пријатеља.
Чак и када се пола године није бавио спортом који воли због још једне тешке повреде која га је спречила да се заједно са друговима бори за земљу која му је у срцу.
Он ће, рецимо, пронаћи румунску серију - „озбиљан квалитет, погледај је” - и посветити јој се. Или ће се у свом стану у Малаги играти бријачем и толико променити изглед да ће нас замолити да фотографију новог Гагија не објавимо у „Спортском журналу”.
Биће му досадно, недостајаће му дом, са терасе на Обали сунца завидиће нама на погледу на кишне кровове Београда, али никада неће бити усамљен.
Не допуштају му сви ти људи који су заволели његову питомост, а које је годинама тихо освајао мешавином тихе ненаметљивости и борбе која одзвања.
Чак и када заврши са грљењем породице преко Скајпа, када одради вежбе по нацртима тренера Уникахе и „стуче” по неку епизоду „Умбре” остаје му довољно времена да се окрене прошлости.
Успоменама које је пажљиво сакупљао и, као и сви други у данима када су нова узбуђења немогућа, евоцирао.
- Не гледам толико своје утакмице – није нас баш изненадио некадашњи капитен Партизана и Албе, сада са једнако важним гласом у свлачионици Уникахе.
- Али, гледам старе мечеве Партизана и Црвене звезде. И гледам Тонија Кукоча. Кад видиш какав је таленат био, другачије размишљаш о свему. Баш сам се нагледао старих утакмица.
Уз дужно поштовање према Пинк Пантеру, много га је ових дана у медијима због Џордановог „Последњег плеса”. Враћамо се у Милосављевићеве године са Партизаном када је од тихог појачања из Радничког растао до човека са стандардом од просечно 15 поена по мечу у Евролиги (пре првог кидања лигамента колена).
- Моје омиљене утакмице су биле дербији и финала, али и ту је ипак најдража била сезона 2012/13. Због целокупне ситуације, дружења, квалитета, борбе… Дуле Вујошевић се вратио, дошли Французи, створена је сјајна атмосфера… Верујте, свих 12 је функционисало као један. Дружили смо се ван терена, а на њему били несебични и играли један за другог, а била је баш тешка сезона. Не знам да ли ће се икад поновити таква година. Штета, много размишљам о томе. Да смо се барем три године задржали у истом саставу…
Пре почетка те сезоне Вујошевић је на конференцији рекао да ће тренирати најталентованији тим у каријери (а имао је својевремено у саставу Ђорђевића, Дивца, Паспаља, Накића, Пецарског, Обрадовића, касније и Даниловића) који би могао да нападне и титулу првака Европе ако би остао на окупу.
- Сећам се тих Дулетових речи. Не знам да ли смо баш били талентованији од екипе из 80-их, али да смо били једна од најперспективнијих, сигурно. Погледајте где су сви ти играчи завршили… При том, успели смо да направимо каријере и поред тешких повреда. Били смо сви млади и имали хемију која нас је издвајала. Управо због тога сам убеђен у велики успех, само да смо још мало остали заједно.
Али, паре су хтеле другачије. Први је на цени био Милосављевићев будући кум, Владимир Лучић, другим путем је кренуо и Немања Гордић, а пре тог налета осипања Давис Бертанс је покидао предњи укрштени лигамент. Убрзо је исту повреду доживео и Лео Вестерман, а онда је страдало и капитеново колено. Било је јасно да тај изузетно млад тим (најстарији играчи на почетку пројекта били су 24-годишњи Лучић, Чакаревић и Гордић!?) неће достићи пун потенцијал у црно-белој униформи. Али, показатељ је да може далеко да се иде и са младима, чему нико не воли да прибегне у последње време.
- Формат Евролиге се променио и тренери немају времена да раде, немају времена за тренинге, сезона зависи од селекције екипе. Млад играч мора стално да ради, да му се посвети доста пажње, а овако је тешко. Друга страна је притисак који тренери имају због резултата, то је свима приоритет. Зато се одлучују за играче од којих тачно знају шта добијају, доведу ”сигурицу”, јер са младима нема гаранта. У Партизану је Дуле имао теорију да или тренира играче са којима ће једног дана имати шампионски тим, или оне који су већ шампионски калибар. Пошто Партизан није имао финансије да нападне највећи трофеј, Дуле је правио екипу од младих који су имали нешто у себи. Нажалост, због финансија нисмо остали на окупу, сваке године је неко одлазио. Разумем све то. Драго ми је да је барем и тако функционисало.
Кратка дигресија из Андалузије…
- Чујем да сада причају у негативном контексту о Партизану и Звезди због мало младих и домаћих играча. Али, ја видим Јарамаза који је показао огроман потенцијал, ту је и Загорац, Трифуновић. У Звезди исто има играча, али због начина такмичења нису добили адекватну улогу. Сви виде да је Добрић квалитетан, Давидовац исто…
Враћамо се у Милосављевићеве године са Партизаном када је од тихог појачања из Радничког растао до човека са стандардом од просечно 15 поена по мечу у Евролиги (пре првог кидања лигамента колена).
- Моје омиљене утакмице су биле дербији и финала, али и ту је ипак најдража била сезона 2012/13. Због целокупне ситуације, дружења, квалитета, борбе... Дуле Вујошевић се вратио, дошли Французи, створена је сјајна атмосфера... Верујте, свих 12 је функционисало као један. Дружили смо се ван терена, а на њему били несебични и играли један за другог, а била је баш тешка сезона. Не знам да ли ће се икад поновити таква година. Штета, много размишљам о томе. Да смо се барем три године задржали у истом саставу...
Комплетан текст можете да прочитате у броју Спортског журнала за 10. мај. Уколико желите да се претплатите на електронско издање Журнала кликните ОВДЕ.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.