Док су текли последњи секунди квалификационе утакмице за Евробаскет 2022. између Србије и Швајцарске у Финској, док је Марко Млађан продирао уз чеону линију да асистира седам година старијем брату Душану који је из корнера, газећи линију за три поена одапео хитац за сензационалну победу над репрезентацијом земље у којој је рођен, у Белинцони, у кући Бранка Млађана, настаријег од тројице синова Милана Млађана, најбољег стрелца Првенства СФРЈ у сезони 1988/1989 (просек 31 поен) нико није седео.
Ни родитељи, ни брат ни снаха, ни братанице ни братанци двојице швајцарских репрезентативаца, твораца тријумфа над вицешампионима Европе.
- Било је доста среће, утакмица је била изједначена, а Србија у алтернативном саставу без најбољих кошаркаша. Међутим, за швајцарску кошарку то је био велики дан, победа над моћном Србијом. Ипак, је у Швајцарској кошарка полупрофесионални спорт, ретко ко тренира два пута на дан, играчи раде и студирају, далеко је то од статуса који овај спорт има у Србији – прва је реакција старог доброг познаника Милана Млађана.
За кога сте навијали? – питам.
- Надам се да ми неко у Србији неће замерити али за синове. Родитељска љубав нема границе, мада ми је у дубини душе било жао Србије. Међутим, ово је сигурно највећа победа Швајцарске у историји, победа над противником највишег рејтинга, мада је у прошлим квалификацијама савладана Русија, Душан је дао пет тројки, а на једну лопту је изгубљен меч са Италијом, у којем је Марко убацио преко 20 поена. Играно је у Швајцарској, биле су то спектакуларне приредбе...Но, тријумф над Србијом не може да се пореди ни са чим другим – прича Милан.
Док је текла акција и Душанова лопта парала мрежицу помислио сам ето спортске освете синова што њихов отац никад није добио шансу у репрезентацији отаџбине, тада је то била Југославија, а Милан Млађан је годинама био најбољи или међу најбољим стрелцима.
- Био сам свестан да су Жарко Паспаљ и Тони Кукоч тада били најталентованија крила не у Европи, већ можда и на свету, а ја сам био с изузетком једне сезоне у Задру, када смо освојили титулу првака СФРЈ, у ипак малом ИМТ-у. А у репрезентацију се улазило из великих клубова, Партизана, Црвене звезде, Југопластике, Цибоне...Зато сам и пожелео да понесем црвено-бели дрес, да у њему завршим каријеру – присећа се Милан.
Говорим му да испред себе имам фотографију Црвене звезде на којој је и он, у другом реду последњи десно. Препознајем Стевана Караџића, Предрага Богосављева, Ива Петовића младе лавове Небојшу Илића, Сашу Обрадовића, Александра Гилића, Слободана Каличанина, тренера Зорана Славнића, његовог помоћника Марина Седлачека...
- У то време ниси могао да мењаш средину без исписнице...Нисам желео да остајем у Задру и вратио сам се у ИМТ иако је био друголигаш. Али од тракториста сам добио стан и као друголигаши смо освојили Куп Југославије у Нишу 1987. У полуфиналу смо савладали Партизан са Дивцем, Паспаљем, Обрадовићем, Ђорђевићем...убацио сам 35 поена, седам тројки, а у финалу смо победили Олимпију уз мојих 25 поена и одлучујући кош – сећа се Милан као да је јуче било.
Прелазак у Звезду је Миланова неостварена жеља, инспиративна за причу:
- Славнић ме је желео по сваку цену, веровало се да ће генерални директор ИМТ-а, великог привредног гиганта због пријатељства са Драганом Џајићем ипак издати исписницу. Били смо на припремама на Златибору, одиграо сам турнир у Шпанији, на две утакмице сам дао по 35 поена. Но, време је пролазило, исписница није стизала и видео сам да је ђаво однео шалу. Вратио сам се у ИМТ, спасио га испадања, напунио 28 година и прихватио понуду Белинцоне. Играо сам још пет година, завршио школе, мало био и тренер, а кад су синови стасали наставио сам да живим кошарку кроз њих.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.