Душан Дуда Ивковић, којем је данас уручена Златна значка за животно дело поводом 100 година Спортског друштва Раднички, један је од најбољих европских кошаркашких тренера свих времена.
Стасао је на Црвеном крсту, уз легендарног тренера, рођеног брата Слободана Пиву Ивковића, а резултатима које је направио водећи најбоље југословенске и европске клубове, а посебно репрезентацију, позиционирао је српску кошарку на највише место у европским и светским оквирима.
Тешко је набројати све велике асове које је "створио", али довољно је рећи да је он тај који је у репрезентацији "гурнуо у ватру" Дражена Петровића, Тонија Кукоча, Сашу Даниловића, Дина Рађу, Жарка Паспаља, Сашу Ђорђевића, Зорана Савића, Дејана Бодирогу, Милоша Теодосића.
Пред Дудом Ивковићем сви "стоје мирно", па чак и кад се нису слагали са његовим одлукама, као што се рецимо Ђорђевић није сложио када је искључен из тима за шампионат Европе 1989. године, а предност добио Јури Здовц.
У најтежем периоду српске кошарке, после распада СФРЈ и забране такмичења спортистима Дуда је заједно са легендарним Бором Станковићем "одржавао тим у животу" три године, преко својих веза и свог ауторитета се борио и изборио да селекција СРЈ на мала врата, кроз квалификације, оде на шампионат у Атини и тамо испише можда и најлепшу причу српског спорта.
Колико је велики човек можда и најбоље показује одлука да се одмах после Атине стави у улогу саветника, сада већ најтрофејнијег европског тренера Жељка Обрадовића, препусти му позицију селектора и заједно поново освоје Европу и свет.
Као играч целу каријеру провео је у Радничком, на Црвеном крсту, од 1958. до 1968. године и играо у Првој лиги Југославије, у то време најбољој европској лиги.
И тренерску каријеру започео је у јуниорима Радничког и како данас рече, остао му веран као пас, тренутно на функцији почасног председника.
Из Радничког је прешао у Партизан, освојио титулу, Куп, Куп Кораћа, потом је радио у Арису, затим се вратио у Раднички и предводио га две сезоне, од 1982. до 1984, затим је наставио тренерски пут у Шибенки, Војводини, ПАОК-у, Панионису, Олимпијакосу, АЕК-у, московском ЦСКА, Динаму и Ефесу.
Са Олимпијакосом је два пута тријумфовао у Евролиги (1997, 2012), освојио је Куп Сапорта са АЕК-ом (2000), УЛЕБ куп са Динамом из Москве (2006), као и бројне домаће трофеје у Грчкој и Русији.
У репрезентацији је дебитовао 1987. године на ЕП у Грчкој, бронзаном медаљом, као асистент селектора Крешимира Ћосића, а потом је предводио државни тим до злата на Универзијади 1987. године у Загребу.
Недуго потом постао је селектор и прво је освојио сребро на Олимпијским играма у Сеулу 1988, да би касније уследиле три златне медаље - Европско првенство у Загребу, Светско првенство у Аргентини и шампионат Европе у Италији.
Као селектор Савезне републике Југославије предводио је екипу до злата на првенству Европе у Атини 1995. године, а потом је као члан стручног штаба Жељка Обрадовића учествовао у освајању сребра на Олимпијским играма у Атланти, злата на ЕП у Шпанији и Светском првенству у Грчкој, као и бронзе на првенству Европе 1999. године.
Вратио се као селектор Србије и донео прву медаљу, на шампионату Европе 2009. године у Пољској.
Тренерску каријеру завршио је 2016. године, а величанствен опроштајни меч организован је у Атини, у децембру 2017. године.
У том периоду Ивковић се ангажовао и политички, на председничким изборима 2017. године и подржао је Сашу Јанковића, који је убедљиво изгубио од Александра Вучића.
Ивковић се касније састао са Вучићем у улози почасног председника СД Раднички, добио подршку за обележавање 100. рођендана, а данас се посебно захвалио председнику на помоћи у обележевањну великог јубилеја и изградњи нове дворане.
Ивковић је познат и као страствени голубар, а у његовој биографији издваја се и податак да је рођак чувеног српског научника Николе Тесле, пошто су Теслина мајка Георгина и Ивковићева бака Олга сестре.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.