Недеља поподне. У кући Катанића паковање. За Грчку. Али не на летовање. Већ...
Сестре Александра и Ивана данас крећу пут Атине, где ће са репрезентацијом Србије учествовати на припремном турниру.
Чија је торба тежа, питамо. У глас кажу...
- Ионако су то само ствари са знаком Србије. Све је исто.
Обе су бескрајно добро расположене. Насмејане. И поносне. То највише. Јер, заиста имају на шта да буду поносне. Заједно су на припремама сениорске репрезентације Србије. Није мала ствар. Али – није први пут. На то нас је подсетила, млађа сестра - Ивана.
- Биле смо пре две године на Златибору, када су биле оне мини припреме у лету када је била пандемија Короне.
Енергија старијих
На почетку припрема имале су подршку старијих репрезентативки. У Грчку ће од оних „трофејних“ ићи само Драгана Станковић.
Међутим, о саветима и свему што су протеклих дана добиле од девојака које су исписале историју српске кошарке, сестре Катанић имају само речи хвале.
- Стварно ми се свиђа што се труде да ту енергију пренесу на све нас. Што се труде да нас науче како се ради, како се слуша, гледа... Прву утакмицу су играле са нама, другу смо биле само ми, али је на терену било као да су оне и даље ту – причала нам је Александра.
Ивана је посебно истакла колико јој је недостајао тај стил игре који гаји наш тим. Тај чувени пресинг и добра енергија.
- Такав стил смо играле још док смо биле у Паланци. Стварно ми је недостајао ове сезоне, јер у клубу нисмо тако играли. Сада ми баш прија.
Александра је додала...
- Али сада смо чак и утакмице заједно одиграле.
И не само то...
- Чак смо биле и заједно на терену – открила је Ивана.
Старијој сестри као да се отео уздах док је говорила...
- Као стара добра времена!
Та „стара добра времена“ су сезоне када су заједно играле у Црвеној звезди. Заједно су освајале и трофеје. Али већ три године не играју у истом клубу. Прво је из Звезде отишла Александра – у Шпанију, а прошлог лета Мали Калемегдан је напустила и Ивана. Истина, негде у исто време Александра се вратила међу црвено-беле, одвела их до још једне дупле-круне.
Тек – после три године сестре Катанић у истом тиму спојила је Марина Маљковић, селекторка Србије.
- Јако смо захвалне селекторки на указаној прилици – желела је да нагласи Ивана.
Године раздвојености, па ни различити стилови које су играле у клубовима, нису учинили да се на терену мање разумеју.
- Ми се разумемо, али мислим да је важније да се разумемо и са осталим девојкама – додала је Александра.
Кажу да и то иде све боље. У том делу Александри доста помаже Ивана. Иако две година млађа, Ивана има више искуства у сениорском тиму Србије. У новембарском прозору, а посебно на квалификационом турниру за одлазак на Светско првенство, фебруара у Београду, заједно са групом млађих девојака добила је озбиљну шансу. Наметнула се. Александру смо међу сениоркама видели још 2012, на меморијалном турниру „Гордана Богојевић”. И после тога – више не.
- Била сам једне године, кад смо ишли у Кину, али ништа нисам званично одиграла за репрезентацију – појаснила је Александра.
Па уз осмех додала...
- Сад Ивана нек буде мало „старија“ сестра.
- Мало да заменимо улоге – додала је млађа Катанићева.
На Ивани је већи притисак
Према плану припрема, по завршетку турнира у Грчкој, наша репрезентација иде на Златибор, где ће провести две седмице. Оне „праве“ припреме за Светско првенство почеће у августу.
Колико би њима значило да опет буду ту заједно, Александру и Ивану није потребно ни питати. И оне ће урадити што је до њих да тако и буде.
- На Ивани је ту већ притисак – каже насмејана Александра.
Ивана додаје...
- Није на мени притисак. На свима нама је. И све ћемо урадити што је до нас да бисмо остале ту. Сигурна сам да ће она која буде највише и заслужила доћи на припреме, па и ићи на Светско првенство.
Каже и да јој та улога прија, а Александра потврдила и да је добра у тој улози.
- Све ми је објаснила. До детаља ме упутила шта да очекујем, да будем спремна. Упутила ме и у акције... Све што ми је било потребно, рекла ми је.
А како је све изгледало на почетку? Када је стигао позив селекторке Марине Маљковић.
- Било смо много срећне – готово у исти глас су рекле.
Александра посебно. Јер...
- Наравно, сваки пут када би Ивана добила позив, сви ми смо се јако радовали. Али добар је осећај и када својој срећи можеш да се радујеш. За сада је све лепо ишло. Задовољне смо самом чињеницом што имамо шансу да будемо у репрезентацији, да радимо са селекторком Марином и целим стручним штабом. Мени је све то ново. И трудим се да останем фокусирана. Стварно ми је стало да све буде како треба. Посебно јер ми је ту и сестра. Моја највећа подршка. И када нисам на терену, радујем се њеним кошевима.
И док је Александри све ново, Ивана је ту већ „домаћа“. Али и њој се ове припреме разликују од неких претходних.
- Другачије је – каже.
Јер...
- Све ми смо овде већ дуже време. Осим пар изузетака – додала је Ивана.
Александра се убацила...
- Погледала ме је – додала је уз осмех.
Ивана је доста озбиљније наставила.
- Све ми сада мање-више све знамо. Нема више онога хајде да учимо. Сада је хајде да примењујемо своје знање. Зато је другачије. Свима нама је задовољство што смо ту. Али, ово је тек почетак припрема. Тек треба све заједно да се уиграмо.
Баш због тога што су већ дуже ту, што су конкретну шансу већ и добиле, чињеница је и да ће добити и неку другачија одговорност. Већу. Ивана нема проблем са тим.
- Тачно је и да је наша одговорност сада већа. Али, биле смо ту цело прошло лето, па у новембру, сад у фебруару. Мислим да смо ту одговорност заслужлиле. Прија нам.
Репрезентација данас путује у Грчку, где играти мечеве против Пољске (уторак 17 часова), Грчке (среда, 20,30) и Хрватске (четвртак (17). Шта очекују од те акције, питали смо сестре Катнић. У глас – а нису се договарале – кажу
- Победе! Да наставимо са победама.
Како је Александра престала да плаче
Овог лета у породици Катанић било је много славља. Обе кћери су шампионке – Александра Србије, Ивана Белгије.
- И то дупле – подсетиле су да су са клубовима освојиле и националне купове.
Ивана је кратко сумирала сезону. Њену прву у иностранству.
- Пошто се по крају се све гледа, а моја сезона се лепо завршила, рећи ћу да је све било супер. Нећу тамо остајати следеће сезоне, али сам уживала. Имала сам срећу па смо имали ова два репрезентативна окупљања и често сам долазила кући. Нисам ни осетила.
Александра нам је открила да је сваки пут када би Ивана одлазила у Белгију плакала. Све до једном.
- Једном када је дошла саиграчице су је сачекале са транспарентом на коме су на српском написале „Доброшла кући“. Тра су на интренету како се каже и пише. Не би то свако урадио. И тада сам рекла да више нећу плакати. Јер сам била сигурна да јој је тамо било добро – додала је старија Катанићева кћи.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.