Твртко Пуљић, новинар „Спортских новости”, један од најбољих међу специјализованима за кошарку на просторима бивше Југославије, у осврту на актуелни тренутак Евробаскета и репрезентација са наших простора нанизао је низ занимљивих чињеница.
„Испала је Словенија што значи да се први пут од 2003. догодило да у полуфиналу нема никога са Балкана. Након пада Зида, распада Југославије и СССР-а догодило се први пута од, пазите сада, 1946. да нити једна држава с Балкана или дела СССР није међу четири најбоље. ОК, овде није било Руса. Али, ипак...
Читам бујицу тешких емоција која долази из словеначких медија након испадања репрезентације којој је злато било једино што сја. Нешто раније сам читао исте такве реакције из српских медија. И једни и други су на крст прибили селекторе. Срби времешног дедицу (73) Светислава Пешића, Словенци су схватили, годину дана прекасно како је Александер Секулић само помоћни тренер и ништа више од тога. Иако је лани играо полуфинале Игара.
Читам и говорим себи, такви смо и ми били некада. Док смо још веровали, док смо се још надали. Не постоји тренер који је изгубио утакмицу елиминација, а да у њој није направио грешке. Направио их је и онај тренер који је добио, како неће онај који је изгубио.
Међутим, на крају дана не ради се ту о тој утакмици и о тих 40 минута. Нити Срби, а нити Словенци нису испали зато што им је тренер залутао. Први је можда престар, а други се ту ионако ништа није питао. Ни лани кад је био у полуфиналу Игара.
Није се питао ни кад је састављао 12 за Евробаскет, па је ту морао уврстити Луку Рупника, који је у овој репрезентацији по функцији пријатеља оног пуно важнијег Луке, неголи због својих кошаркашких вредности. Па је код куће остао Грегор Хроват, три пута бољи кошаркаш и човек који би помогао кад се озледио Зоран Драгић. Овако је Словенија била на Евробаскету, као нити једна момчад никада у свету озбиљне кошарке с ростером у којему је било пет плејмејкера. Некад су двојица довољна, максимално треба да их буде три. ОК, од тих пет је један Дончић, који може и нешто друго да игра, може све, али без лопте у рукама у овим годинама не могу да играју ни Горан Драгић, а још мање Жига Самар, Алексеј Николић или тај Лука Рупник.
И сада сви који нападају Секулића, морали би се сетити да ли је неко од њих расправљао о томе сме ли Лука Дончић одређивати репрезентацију, па била реч и о 12. играчу, јер у оваквом ритму утакмица сваки је важан.
Србија је, пак, отишла на Евробаскет попут Хрватске 2009. године. Добро, није баш имала шест петица у ростеру као ми тада, али је имала чак седам играча који се најбоље осећају на позицијама четири и пет. Седам?! Да, седам - Никола Јокић, Никола Милутинов, Душан Ристић, Марко Јагодић-Куриџа, Владимир Лучић, Никола Калинић и Дејан Давидовац су своје најбоље утакмице одиграли у каријери на две високе позиције. Кад се Србији озледио Немања Недовић, остала је на само четири играча на три спољне позиције. И онда нема Јарамаза, јер нема ту класу, изгуби се Гудурић, па Србија остане с Васом Мицићем, уз неку помоћ Вање Маринковића. Како се то догодило Пешићу?
И док Србија још скида главу Пешићу, Словенце је предухитрио председник Савеза Матеј Ерјавец, који је одмах ујутро по тешком поразу од Пољске казао како Секулић остаје изборник.
Прије тога се Лука Дончић, кад се испухао и престао псовати судије, који су му били изговор за слабију партију, што је касније и сам нехотично признао, посуо пепелом.
- ОК, нисам био на сто посто уочи утакмице, имао сам разне мале повреде. Добио сам и инјекцију на полувремену, али све то заједно није разлог зашто сам одиграо лоше. Изневерио сам екипу, али и целу Словенију. Једноставно морам бити бољи - казао је Лука Дончић.
Мучило га је пуно тога. Није постојао продор у рекет у ком није видио фаул на себи, а те реакције су биле баш претеране. ОК, проблем је ФИБА критеријијума који се променио након уводних група. Јер, у тим уводним групама нисте могли проћи поред Луке Дончића, Николе Јокића или Јаниса Адетокунмба, а да се нешто на њима се суди. Чинило се понекад како би судије најрадије док им арбитрирају ушетали у кадар и наместили се за селфије заједно са ова три суперстара.
Онда их се у Берилну ставило у третман осталих. И ту су настали проблеми. Они су морали у часу, у само 40 минута у случају Јокића, или 80 минута колико су издржали Дончић или Јанис, схватити да су само део тима, да су фронтмени бенда у најлуђем рокенрол концерту, а не соло певачи на Сан Рему.
За тако нешто су имали мало времена. А тренери нису били кадри да их на то спреме. Јер на крају дана, све су то људи. А не објекти за селфије.
Петер Ловшин из Панкрта требао је од петка до недеље правити лудило испред Мерцедес Бенц арене за ко зна колико хиљада Словенаца. Неће ићи. Улазнице се препродају, јер ће на њихово место стићи Пољаци. Словенија је остала ван полуфинала, заувек је остала без Горана Драгића. За сада је ту Секулић. И само 23 године Луке Дончића.
Доћи ће неки нови људи уз Дончића, доћи ће за следећа такмичења, али пустите те приче, „ми смо уз Секулића”, и неки бољи тренер. Неки кога ће се слушати. Игор Кокошков је био пуно већ ауторитет 2017, али тада је Словенија гризла, а и nedeљu дана уочи Евробаскета поставке напада у Љубљани им је постављао Ерик Сполстра, главом и брадом. На крају дана Лука Дончић је дебело одрастао у 40 минута патње против Пољака у Берлину.
Што ће рећи и његова изјава после утакмице. Некако бих се опкладио да ће на следећем великом такмичењу Лука Рупник бити у 12 само ако то својим играма заслужи. Не зато, јер је френд.
Не ваља отићи даље од закључка како нико са Балкана није више у Берлину. Није случајно. Као што и нико с Балкана не би требало више никада, укључујући и Хрвате, гурати ствари под тепих уочи великог такмичења, јер знате, „да се не разбије атмосфера”. А она су управо разбије баш зато што се ствари гурају под тепих.
И онда све пукне у 40 минута. Увек пукне.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.