Почетна / Кошарка / Репрезентација

Соња Петровић: Сада имам све што сам икада желела

Сјајној клупској каријери, лидер женске кошаркашке репрезентације Соња Петровић додала и најзначајнија одличја са репрезентацијом
ФОТО: Н. Неговановић

Соња Петровић. Кажу „женски Дејан Бодирога”, кажу и да игра као Немања Бјелица... Шпанци су је чак упоређивали и са Андресом Ноћионијем, ми не бисмо ишли тако далеко. Ако вам је лакше да схватите о каквој кошаркашици се ради, шта она доноси тиму у коме игра, слободно је упоредите са тим величинама магичне игре. 

Мада, она има довољно својих достигнућа да би била једноставно – Соња Петровић.

Уосталом, сви који су гледали олимпијски турнир у Рију, на коме је Србија освојила бронзану медаљу, а она била најкориснија играчица нашег тима, знају о чему причамо. Па – управо тада су и почела ова поређења са истинским асовима.

Да се сезона добро заврши

За Соњу Петровић сезона још траје. Тачније, већ се наставила. У ВНБА игра у клубу који је толико јак да има четири освајачице медаља са тек минулих Олимпијских игара – две златне су донеле Дајана Таураси и Бритни Гринер, сребро Марта Ксаргај и наша Соња Петровић бронзу. И наравно, да је један од главних претендената на шампионски прстен.

- Само да се сезона што успешније заврши. Идемо доста емотивно испражњени сви. Ко зна… - кратко је рекла.

Она је девојка због које је ФИБА направила изузетак и дозволила јој да малолетна пређе у инострани клуб. Ишла је из Барселоне, Буржа, Спартака из Московског Региона, до Прага. Освајала титуле где год је играла. Три пута је била шампионка Евролиге – два пута са Спартаком, прошле године са Прагом. Освојила је седам медаља са млађим репрезентативним селекцијама, била најбоља млада играчица Европе. Ипак, нешто је недостајало да буде у реду са легендама магичне игре у Србији, у Европи. Па и са тим са којима је и сада пореде.

До прошле године није имала медаљу са великих такмичења. До овог лета недостајала јој је и олимпијска медаља! Сада је има. И сама каже – ништа са њом не може да се пореди.

- Колико год да сам имала успеха са клубовима, то није исто када се игра за своју земљу – причала нам је Петровићева, гласом у коме се одлучност мешала са умором, поносом и задовољством. Огромним.

Чак и ако би у наредних пар месеци освојила шампионски прстен у ВНБА, то не би смањило сјај бронзе из Рија. Као да јој се није ни допало када смо је ти питали.

Учинак у Рију

14,6 поена

5,1 скок

3,6 асистенција

15,4 индекс успешности

- Не! Никако. Кажем вам, то не може да се пореди. Због свега. Због пута који смо прошле да бисмо дошле до олимпијске медаље, улоге… а највише због свих осећања која су уткана у ово бронзу.

Петровићева се већ вратила у Сједињене Америчке Државе. У Финиксу ће завршити сезону. Али, јака осећања је још држе. Ко зна када ће је пустити. Најјача су била у тренутку када је читав наш олимпијски тим изашао пред све те људе који су окупирали долазни терминал аеродрома „Никола Тесла”, нису попуштале ни у сатима до дочека испред дома Народне скупштине, па ни када је 24 сата касније одлетела назад преко Атлантика.

- Када смо изашле из авиона и виделе све оне људе који су нас чекали, као да нас је „стрефила муња” – наставила је причу Петровићева. – Шалиле смо се између себе и причале како не умемо ни да се понашамо. Спетљале смо се са торбама, са целом организацијом. Тек тада смо доживеле прави осећај тога шта смо оствариле. Језа те прође.

Објаснила је…

- У селу смо били изоловани. Тих дана су се толико успеси ређали да је све то ишло некако у гомили. Тек када смо стигле кући, на прави начин смо виделе реакције наших људи и онда нам је постало јасније шта се заправо ту десило.

Лична карта

Датум и место рођења: 18. фебруар 1989, Београд

Висина: 185 см

Позиција: крило

Клуб: Праг/Финикс

3 пута шампион Евролиге, 2009, 2010. и 2015.

2 медаље – злато и бронза - на великим такмичењима за сениорску репрезентацију

7 медаља са млађим репрезентативним селекцијама

А десило се…

Србија је у Рио послала четири селекције у екипним спортовима и све су се кући вратиле са медаљама. Три су играле финале. Али, пошто је ово прича о кошаркашицама, посебно ћемо се задржати на томе шта су оне урадиле. Јер, урадиле су много. 

Само три играчице из српског тима биле су рођене када је наша земља – тада се звала Југославија, била је много већа – освојила последњу медаљу на Олимпијским играма. Тачније, само Милица Дабовић може да се кроз маглу сети шта је било 1988. у Сеулу. И то ако јој је неко препричавао. Дајана Бутулија и Денијел Пејџ, тешко. И још нешто. Није то била само последња медаља за наш тим. Већ је то било последње учешће женске репрезентације на Олимпијским играма. До овог лета. Ето, толико је велики успех остварен у Рију. Па и годину дана раније на Европском првенству у Будимпешти.

Петровићева наставља…

- Поента је што ми још нисмо свариле ни успех из Будимпеште, где смо освојиле прво злато. А сада се десио још један успех који ће свима нама бити нешто највеће што смо икада урадиле и што ћемо урадити. Мислим да смо све биле свесне тога и да смо због тога у тим одлучујућим тренуцима успеле да идемо и преко граница. Све због тога што смо знале да је ово вероватно било „сад или никад”…

Застала је, као да је тражила речи којима би описала како се осећа. Потом је кратко додала:

- Имамо нешто на шта би све требало да будемо веома поносне. Када будемо гледале уназад, овде две године ће бити најсветлије тачке наших каријера.

Пут до олимпијске бронзе није био лак. Почело је поразом од Шпаније, потом је дошла утакмица против Канаде у којој смо испустили 18 поена предности. Били смо у ситуацији да Кину и Сенегал морамо да добијемо, али и свесни да нас уколико у томе успемо већ у четвртфиналу чека меч против Аустралије. У том тренутку за многе непрелазне препреке.

Као да смо предосетили

У уторак се вратила из Рија у Београд, у среду у десет увече одлетела за Финикс, где је већ 26. играла прву утакмицу за свој клуб… Једноставније би било да је из Бразила одмах отишла САД. Избегла би напорно путовање. Чак је и после освојене бронзе најавила да наставља право у Америку.

Ипак – предомислила се. Некако смо знали да ће то да уради.

- Клуб је хтео да дођем право из Рија, јер немамо баш много времена. Али, када нам је Савез резервисао карте, урађено је тако да се вратим у Београд, па да после идем за Финикс. Можда смо се сви потајно надали и предосећали да ће постојати разлог да будем присутна овде. Због дочека и свега осталог…  

Занимало нас је како су изгледали дани између тих утакмица, ноћи пред одлучујуће мечеве. Петровићева открива.

- Јесте, имале смо неколико тих кључних тренутака, било је и доста потребе да састанчимо, разговарамо… Чинило ми се као да смо у појединим тренуцима „висиле” на концима, да се све то не раштрка и не расподели на све стране. Истовремено, то је био и кључ. Када је било најбитније, успевале смо да останемо заједно и да извучемо најбоље из себе.

Поновићемо – успех је огроман, али Петровићева као прави шампион ипак нешто за чим жали.

- Та утакмица против Шпаније у полуфиналу – рекла је гласом који је одавао разочарење које није поништила ни бронза коју је чврсто стезала у руци.

- Жао ми је што у том мечу нисмо успеле да покажемо више. Знам да можемо много боље од тога.

Колико жали за том утакмицом, видело се још док је игра трајала. У једном тренутку из ње је изашао сав бес. Због немоћи коју је осећала, страдала је реклама крај терена. Кажњена је техничком, касније се извињавала, јер се она тако не понаша на утакмицама. Али, жеља је била јача. Толико да није могла да се обузда.

Можда би наше девојке играле са Шпањолкама јаче и боље, да том мечу није претходило „пражњење” у четвртфиналу. Колико је само суза проливено између те две утакмице најбоље знају наше девојке. Многе од њих је видела и Србија, у директном ТВ преносу.

- Против Аустралије смо стварно ишле на све. После смо се испразниле, физички и психички. Али, и тај меч је био доказ да смо у кључним моментима биле најбоље. Чувале смо леђа једна другој, допуњавале се ко кад може. Ако неко не може, све смо ускакале… 

Преглед у Финиксу

Пред крај четвртфинала против Аустралије, Петровићева је повредила раме. Прецизније, обновила је стару повреду због које је пропустила један део прошле сезоне. Међутим, већ после паузе се вратила у игру, а потом са бандажима одиграла и преостала два меча.

Иако се јасно видело да трпи огромну бол, није се штедела. Играла је као да се ништа не дешава. Како је сада, питамо је.

- Не знам… Вероватно и није баш све уреду. Када се вратим у Финикс, тамо ће ме прегледати, па ћемо видети шта је тачно било.

Желећи да дочара како је све то заиста изгледало, Петровићева се вратила годину уназад.

- Све је било као у Будимпешти. И то је веома битна карактеристика ове екипе. Увек када је најтеже и најбитније, ми играмо најбоље.

После пораза од Шпаније, нашим девојкама је био потребан дан да се „издувају”. Пред меч за бронзу са Француском нису тренирале, нису ни причале о кошарци. Само су отишле на плажу. То је било оно што им је требало.

- У шали смо причале, као немојте да људи у Србији сазнају да смо ишле на плажу, неће схватити зашто нам је то било потребно – уз осмех се сетила Петровићева.

Потом је наставила:

- Морале смо да пронађемо начин да се психолошки вратимо, да се скупимо између себе на прави начин. Знате, некад терен није одговор за то, него баш нека друга „терапија”. Стварно није било лако. Имале смо неке тренутке када је чак и деловало да смо пред пуцањем. Иако сам вероватно већ постала досадна колико понављам, али то заиста јесте био кључ. Када је најтеже, знамо да ће свака од нас да се баци за последњу лопту. Тако смо прегурале те тешке тренутке, када је вероватно било нереално да остваримо то што смо на крају и оствариле.

Сада је освојила све. Да ли и даље има мотив да игра за репрезентацију? Да ли ћемо је видети у новембру у утакмици квалификација? Пар дана после највећег успеха у каријери, није могла да нам да одговор на та питања.

- Не знам… Тренутно не размишљам од томе. Овом бронзом сам стварно заокружила све што сам икада хтела да постигнем. Сада смо у специфичним тренуцима у каријерама. Увек говорим да желим да ми последње успомене са терена буду и најлепше, да желим да одем под својим условима, када сам на врхунцу. Али, стварно мислим да је сада сувишно о томе причати. У оваквим моментима, толике су количине и распон емоција, да човек не може да донесе, не добру, већ никакву одлуку.

Тако да…

- Корак по корак. Да се све ово мало слегне, да видимо шта ће се дешавати са свима. Онда полако… Видећемо. Има времена.

Коментари4
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

sdafa
Sonja je savrsen igrac,verovatno u top 3 najboljih u Evropi. Njen povratak u tim nam je doneo zlato u Evropi i medalju sa OI,sjajan igrac,ima je na skoku,sutira trojke,odlican prodor,dobra odbrana,svuda je na terenu i + je borbena.Bice tesko Marini da ih ubedi da ucestvuju na EP sled.godine ali je samo EP jako bitno jer se preko njega ide na SP. Nadam se da ce Marina ubediti Sonju i Jelenu da igraju,nadam se da ce se u tim ubaciti i Sanja Mandic koja je sjajan trojkas i da ce dobre minute dobiti Crvendakic i Stankovic.
Starter
Зашто новинари упропасте леп текст помињањем бивше земље, зар није лепше дебитант на олимпијади и првак Европе освојио бронзу.И Живко Гоцић рече у једном интервјуу да је то била друга земља.Соња је права олраунд играчица , вукла је репрезентацију кад није ишло ,играла као плеј , погађала тројке, улазима давала кошеве.Соња Магична.
Milojko
Ubedljivo nasa najbolja igracica! Da nje nema u ekipi ovo bi bila prosecna grupa kosarkasica.
Petar pg
Sjajna djevojka, izuzetan igrac, mozda i najbolji u Evropi. Bice pomalo tuzno ako vise ne bude igrala za reprezentaciju. Kako god da odluci, zasluzila je veliku zahvalnost i divljenje svih navijaca Srbije.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт zurnal.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта zurnal.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.