За Соњу Петровић кажу да има „ледено лице“. Када је на терену на њему се баш ништа не види. Ни срећа, нити бес, туга, разочарење, па ни бол... Бол посебно добро крије. Али на њему су се и те како јасно виделе сузе, тог 20. јуна 2017!
После утакмице осмине финала Европског првенства између Србије и Летоније, утакмице коју је тада актуелни шампион Европе изгубио и завршио такмичење на Евробаскету у Чешкој, Соња Петровић је без речи села на клупу, зарила лице у руке и - плакала...
Наравно да никоме у српском тиму није лако пао тај пораз. Било је ту још много суза. Али, баш због тога што веома тешко јавно показује емоције, све су посебно погодиле сузе најбоље српске кошаркашице.
И то је последња слика Соње Петровић у репрезентацији Србије.
Слика која ју је – како је пред данашње окупљање државног тима и сама признала – доста дуго прогањала. И коју хоће да замени неким другим, лепшим сликама. Зато од предстојећег Европског првенства очекује једно...
- Да га не завршим седећи уплакана на клупи... Надам се да ће ово бити значајно радосније – додала је уз осмех.
За тренутак се вратила у 2017, у баш тај тренутак.
- И даље ме прође језа када се сетим. Често, када сам враћала филм да сумирам шта је то што сам ја урадила, шта сам можда још могла, налетала сам на коментаре у којима су се људи чак и наслађивали нашим неуспехом. Посебно странци. Освајање злата 2015, за многе је било неочекивано, а онда нас је избацила Летонија, која је ранијих година била наша редовна „муштерија“.
Застала је, па признала.
- Цело то Првенство у Прагу и мој перформанс, ме баш дуго прогонило. Све ме то заиста болело, али и мотивисало.
И зато...
- Крећу нове припреме, из прича са осталим девојакама видим да су све заиста мотивисане и „гладне“.
Екипа која ће се данас тачно у 9,20 кренути ка Златибору доста је другачија у односу на неке претходне. Па и ту из Прага. Неких девојака нема, неке су се вратиле, доста је и младих снага...
- Има доста нас које смо биле део претходних успеха, али чини ми се да је екипа у неком потпуно другом формату, не по саставу, већ стању. Нема Милице и Пејџ, које су биле огроман део наше екипе. Људи нису били ни свесни колико су оне биле важне за послове који нису „за рефлекторе“. Да не причам о томе што смо Ана, Јелена и ја у специфичним ситуацијама. Надам се да ћемо мало направити ротације у екипи, где ће нам део енергије давати играчице које су дуго ту, али нису имале прилику да играју или нова лица.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.