Ана и Јелена: Шта све смо прошле, морало је да се заврши медаљом

1

Јелена Брукс и Ана Дабовић, репрезентативке Србије, о свему што је тим пратило током припрема и колико је био тежак пут до одличја на Европском првенству

ФОТО: В. Марковић

Приметили су људи! Знају и цене све то што су наше кошаркашице урадиле. А урадиле су много. Рецимо – кошаркашко лето отвориле медаљом. Бронзаном. Освојеном баш ту, пред нашим људима, у Београду. Арени!

Тек неколико минута стајања испред зграде „Политике“, да сачекамо да нам се придружи И Ана Дабовић, било је довољно да се уверимо у то.

Почело је од једне госпође, која је – извињавајући се што прекида разговор – пришла и Јелени Брукс, капитену репрезентације Србије, рекла:

- Пратиле смо вас! Стварно вам свака част.

Али, „славу“ је мами опет украо малени Матео. Баш као и дан раније, када је у мамином наручју присуствовао додели медаља. Једна је била и за њега. 

Уз речи подршке и похвала, неко би замолио и за фотографију...

Јасан знак – чуло се за успех наше репрезентације. Велики успех!

Имало је и за шта да се чује.

А и оне су имале још много тога да кажу. Рецимо – о тој ноћи после Шпаније!

На сам помен, готово истовремено, и Јелени и Ани се отео уздах. Била је то очигледно тешка ноћ.

- Није било први пут да смо се нашле у тој ситуацији – почела је причу Јелена и нагласила: - Нажалост!

У овом делу приче, битан је и српски менталитет. 

- Знале смо из претходних такмичења, не само наших, већ и осталих спортова, да се ми као нација тешко дижемо после изгубљених полуфинала. После утакмице са Шпанијом, и то нам је било у глави. Да не смемо да максимално паднемо и да не успемо да се подигнемо.

Капитен Србије је ту застала, па желела да нагласи:

- Велика Британија је изузетна екипа, али знале смо да смо боље од њих. Зато је било важно да не паднемо, и да не можемо да се подигнемо. Јер, ако ми будемо „мртве“, ту неће бити енергије, нити ћемо из нечега успети да је нађемо. Било је најбитније да одмах после утакмице, колико год можемо заборавимо Шпанију и да се фокусирамо на следећег ривала. У томе смо и успеле – задовољно је констатовала Јелена.

Али, после утакмице сузе нису могле да сакрију. Колико дуго су плакале, питамо.

- Зависи – каже Јелена. – Када се неко затвори у собу, нико не зна шта се дешава.

Једно је познато.

- Нико не спава. Осим мене – додала је Јелена, која је за разлику од својих саиграчица успевала да се успава уз сина.

Али...

- То су биле непроспаване ноћи, током целог овог првенства – каже капитен Србије.

Није морала то ни да каже. Сви знају да није било нимало лако прегурати ту ноћ после Шпаније.

- Али, успеле смо и имамо медаље око врата. За нас је она најсјајнија.

- Уназад неколико година, ми смо играле и губиле и четвртфинала и полуфинала... Дешавало се да завршимо или четврти или осми. Тако је било на Европском првенству 2013, па и на Светском 2014 – подсетила је Ана.

Зато је ова медаља важна. Јер – како је Ана рекла...

- Показале смо да смо зреле, да смо јаке, сложне. Да без обзира на пораз, можемо да се дигнемо, да останемо заједно, скупимо снаге, па и да на крају освојимо медаљу.

Застала је, па желела да нагласи.

- Ранијих година се дешавало да када се изгуби једна утакмица, губе се све до краја. А ето ми смо успевале да чак и када изгубимо у групи останемо сложне. Па смо тако освојиле и злато у Будимпешти, бронзу у Рију.

Ипак, како је рекла, ово што су до сада показале, никад пре нису.

- Изгубити полуфинале, и то на онакав начин, у својој дворани је стварно тешко – признала је Дабовићева и наставила: - Девојке су после одиграле феноменалан меч и освојиле смо бронзу. И стварно је прелеп осећај такмичење завршити победом. Код мене не важи она реченица да се сребро губи, а бронза осваја, јер си сребро победом дан раније освојио. Али је лепше победом завршити такмичење.

Баш онако како су наше девојке и урадиле.

- Прелепо је – додала је Ана.

Посебно јер су – што су и сада поновиле – током припрема прошле кроз све и свашта.

- Зато је ова медаља посебна за све нас – истакла је Ана.

Јелена је конретизовала то „све и свашта“, што се дешавало од 1. маја, када су припреме почеле.

- Истегнути мишићи, изврнути зглобови, колена, ударци... Па Соњин прелом прста на Златибору. То су само припреме... Онда се дође до Европског првенства где Ана поломи руку против Шведске и смогне снаге да игра.

Капитен је желела да нагласи.

- То је прелом. То није угануће, па да ти можеш да стиснеш зубе и уз неку јачу бандажу играш. Ово је био озбиљан прелом руке. И то је само доказ кроз шта смо ми све прошле да бисмо дошле до овог тренутка. Да испред наших навијача, породице, пријатеља, наших најближих, узмемо бронзу. Све то што је било прошло је, оставили смо иза нас. Нажалост, има последица. Срећом, није потребан дужи временски рок да се санира. Само да се Ана на најбољи могући начин опорави, па да гледамо напред и кренемо да се припремамо за тај квалификациони турнир.

Свима је јасно да је имала озбиљан проблем, али Ана није имала намеру да одустане. Чак се и у том мечу вратила на терен после повреде, потом играла и четвртфинале. Готово са гипсом на поломљеној шаци. И то говори о жељи девојака да ту пред својим навијачима освоје медаљу.

- Чим се то догодило, ја сам знала да је кост пукла – додала је Ана.

- То не може да се сакрије – ускочила је Јелена.

Љубав и Шврћа

Имала је велику помоћ супруга Дејвида, комплетне породице, али начин на који је Јелена успела да усклади обевезе према тромесечној беби, са припремама, па и захтевним тамичењем, заиста је за причу.

- Било је пар ситуација кад сам остала без снаге, и ту сам имала велику подршку саиграчица које су ми поручиле да издржим својим темпом. Само да извучем до краја. Кад имам такву екипу иза себе, колико год да ми буде тешко, знам чему ћу да се вратим после. То ми је много олакашло – каже Јелена.

Саиграчице су повремено биле и дадиље.

- Кума Саша посебно. Ако га не држим ја, онда је у њеним рукама. Како је била цимерка са Соњом, њој је дозвољавала да га узме пар минута и као – доста је било, сад код мене. А он има неку посебну љубав према Шврћи. 

Ана је наставила...

- Осетила сам огромну бол. И девојке су знале. Посебно Соња и Неца, јер оне преводе лопту када сам ја уморна. Рекла сам им да сам поломила прст и да ће морати да преносе лопту. Када су ми бандажирали, вратила сам се и играла колико сам мислила да је потребно. Када је било јасно да смо победили, изашла сам и Марина ме није враћала.

Али она од свега тога није желела да прави некакво херојско дело.

- Не бих сада да причам много о повреди. Тада су ме сви питали о томе, па сам била додатно оптерећена. Свака од нас је била спремна да да све од себе. И свака од нас је заиста дала све од себе.

Кренула је да ређа...

- Све је почело од Јелене капитена, која је дошла само два месеца после порођаја. И радила најбоље, успела да усклади обавезе са дететом и тренингом. Никада нисмо осетиле ниједан проблем код ње. Апсолутно ништа. Све нас је покренула да и ми будемо такве. И биле смо.

Рецимо...

- Неке девојке које можда не играју толико много, су тренирале сваки дан и стварно морам да их издвојим – нагласила је Ана и набројала. - Нина Милић, Драгана Станковић, Александра Станаћев! Оне нису пропустиле ниједан тренинг. Чак и када смо ми биле слободне, оне су имале индивидуалне тренинге. Па и током Првенства. Било је тешко све то издржати, а оне су то урадиле са осмехом и увек биле спремне да уђу, макар и на десет секунди.

Даље...

- Требало би поменути и све оне девојке које су ту биле од првог дана, јер су нам и оне помогле да будемо боље. Да је било која од њих остала у коначних 12, не би било незаслужено – каже Ана.

Посебно важно је...

- Свако ко је био на припремама, стварно је „гинуо“ и било му је стало да буде део овог тима – каже Дабовићева.

Рецимо...

- Миљана Бојовић која је после повреде на Златибору све урадила да буде ту. Жртвовала се јер је било тешко и нереално да се врати. Али и она је желела да буде ту. А тада те више вуче срце, него разум. Шврћа која се повредила и имала озбиљну повреду зглоба који је био натечен, тренирала је шепајући, све због огромне жеље да буде део тима.

Ана је ту застала, уз речи:

- Да не причам о Соњи која је играла са сломљеним прстом или Саши која каже да је добро ако је бол на скали од 1 до 10 на осмици. Што само значи да је увек 10.

Закључак је...

- Ми без медаље нисмо могле да завршимо ово првенство, кад смо биле спремне тако да се понашамо и да дамо све од себе.

О онима који су веровали и онима који су одустали

Домаћи терен није увек предност. Податак да је домаћин последњи пут био шампион 2001, довољно говори. А ту су и велика очекивања јавности, која одмах почиње да прича о медаљама.

- Ми смо такав народ, да многи можда ни овом бронзаном медаљом нису задовољни – каже Јелена и додаје- Ми знамо кроз шта смо све прошле и колико је уствари тешко доћи до овога. Искрено, трудиле смо се да не осетимо тај притисак са стране и да се држимо заједно, да нас не сачекају ту и тамо са очекивањима неки људи који су ван кошарке и који немају везе кроз шта спортисти морају да прођу да се дође до бронзе.

И зато...

- Нама ова медаља стварно сија и јаче него златна. И стварно сам препоносна на све који су били део овога. На све саиграчице, на стручни штаб који такође није спавао, припремајући утакмице.

Наравно...

- Захваљујем се и публици која је била уз нас, свим људима који су веровали у нас и који су нас подржавали и кад није било сјајно. Па и после тог пораза од Шпаније. И наравно, који су се највише радовали са нама када смо се попели на ово постоље – поручила је Јелена.

Ана се захвалила онима који су веровали и били уз њих.

- Не бих посветила много пажње онима који су одустали после полуфинала, јер су били разочарани јер не играмо за злато, па се нису појавили. И мислим да нисмо биле под притиском, већ смо осетиле додатну одговорност и зато смо се тако и понашале.  

Ана на Вимблдон, Јелена у Филаделфију

Следе – одмори. Свака ће на своју страну. Ана на Вимблдон, Јелена у Филаделфију.

- Кажу ми да кад је већ морала да се догоди, да ми се повреда десила у најбољем тренутку. Мислим се како најбољем – каже Ана уз осмех.

- Још не могу да прихватим да ћу пет недеља да носим гипс који никада пре нисам носила.

Зато је спремила посебну „методу“.

- Имам моју тета Мацу у Херцег Новом, код које идем и надам се да ће ми она помоћи да не носим гипс. Иако докторка Сузана не жели за то ни да чује. Тако да сад следи да видим како ћу да опоравим руку и да ли ћу са гипсом или без њега да идем на Вимблдон. Онда 3. септембра треба да будем у Буржу, где настављам сезону.

Пре пута у Америку, Јелену чека пар свадби. Прво Тине Јовановић, потом и Соње Петровић.

- Онда 22. јула крећемо у Филаделфију, замолила сам људе у Шопрону да ми дају мало дужи одмор, јер је требало да се 15. августа јавим на припреме и померили су ми за 20. Па сам мало мирнија, можемо дуже да останемо у Америци, јер Матео мора да упозна целу своју породицу.

Повезане Bести

Kоментари (1)

Само регистровани и улоговани корисници могу да оцењују коментаре!

Пpиjaвa Региcтрyј ce

Додај коментар

Преостало карактера:
Nina

Ove devojke je nemoguce ne voleti. Njih ni povrede, porodjaji, ne mogu spreciti da ginu za dres Srbije. Nas ponos! A koliko samo Ana pleni harizmom, osmehom, lepotom.

Одговори

Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција СПОРТСКОГ ЖУРНАЛА ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „СПОРТСКОГ ЖУРНАЛА“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. СПОРТСКИ ЖУРНАЛ ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Да бисте видели остатак вести

Региструјтe Cе Пријавитe Ce

Пpиjaвa

Facebook Пријавa

или

Региcтрyј ce › Заборавили сте лозинку?

Региcтрyј ce

Facebook Пријавa

или

Унесите Вашу адресу е-поште да бисте добили нову шифру