Filmska biografija Bore Stankovića: Otac četnik streljan 1945. godine...

0

Krajem rata, kad mu je bilo devetnaest godina, ruska vojska ga je zarobila zajedno s ocem koji kao pristalica Draže Mihailovića nije mogao da izbegne najgoru moguću sudbinu

FOTO: N. Negovanović

Borislav Stanković je rođen 9. jula 1925. u Bihaću, gde je živeo do treće godine, a onda se s roditeljima zbog njihovog zaposlenja preselio u Novi Sad.

 

Iako postoji razlika u jednom slovu, ime je dobio po jednom od najznačajnijih predstavnika srpskog realizma, piscu Koštane i Nečiste krvi Borisavu Stankoviću.

NJegova majka Marija Soudil, pravnica iz uspešne porodice iz Brna, živela je u Bihaću (tada pod Austrougarskom monarhijom) posle emigracije svog oca. Budućeg supruga Vasilija Stankovića, advokata iz Novog Sada, upoznala je dok su studirali u Zagrebu. Tu se i rodila ljubav među njima.

Roditelji nisu imali interesovanja za sport. Otac je voleo fudbal, ali nije bio zagrižen kao oni koji su dan počinjali fudbalskim pričama. Borin prvi sport je bio tenis, u kojem je kao srednjoškolac u Novom Sadu stigao do polufinala državnog prvenstva u tom uzrastu.

Tenisom je nastavio da se bavi rekreativno sve dok su ga noge služile, ne zaboravljajući da na mnoga putovanja širom sveta ponese i teniski pribor.

Da nije bilo Drugog svetskog rata, verovatno bi imao uspeha i u seniorskoj konkurenciji. Pod okupacijom je silom prilika prešao na stoni tenis i bio prvak Beograda 1943. i 1946.

Krajem rata, kada mu je bilo devetnaest godina, ruska vojska ga je zarobila zajedno s ocem koji kao pristalica Draže Mihailovića nije mogao da izbegne najgoru moguću sudbinu.

- Mog oca je pogubio vatreni odred, 5. januara 1945. Proveli smo zajedno u zatvoru novembar i decembar 1944. Majka je koristila svaki trenutak da nas obiđe. Otac i ja smo se viđali svakog dana. Kad su me oslobađali, zagrlili smo se svom snagom. Bio je to dug i tih zagrljaj. Tada sam ga video poslednji put. Nekoliko dana kasnije pogubljen je i bačen u običnu raku. Čak i danas ne znam gde je sahranjen jer njegovo telo, kao i mnoga druga, nije nikada nađeno.

Nebojšu, Rašu i Acu upoznao je početkom 1942, isto kad i košarku. Nebojšu je uvek opisivao rečima „srce i duša košarkaškog pokreta”.

- Bio je besprekoran organizator, čovek sjajne kulture, rekorder po broju titula, ali, nažalost, nikada nije dobio priznanje kakvo je zasluživao.

Acu je doživljavao kao najstudioznijeg i jedinog od njih s košarkaškom diplomom:

- Bio je profesor košarke, jedini koji je tada puno radno vreme podučavao košarku, živeo je 24 časa za nju, a čak mislim da ju je svake noći i sanjao.

Za Rašu je isticao da je entuzijasta koji ih je „sve okupljao svojom velikom strašću prema košarci”.

- Uvideo je značaj FIBA i postao član njene Tehničke komisije.

Mija Stefanović je dvostruko važan za Boru, jer mu je usadio ljubav prema košarci i pokazao mu kako se igra, a zatim kao šurak. Uz njega je upoznao ljubav svog života, njegovu sestru Miroslavu, koja je takođe igrala za Crvenu zvezdu i reprezentaciju, ali je posle povrede kolena prešla na plivanje.

Venčali su se 1949. i njihov skladan brak je trajao sve do njene smrti, oktobra 2005. S njom ima kćerku i dve unuke.

Bora je bio sve u košarci. Igrao je za prvu, najtrofejniju generaciju Crvene zvezde (1946–48) i s njom osvojio tri prvenstva, zatim u Železničaru (1949–50) i Partizanu (1950–53).

Sa državnim timom je učestvovao na Prvom svetskom prvenstvu 1950. u Buenos Airesu i na Evropskom šampionatu u Moskvi 1953. Kao trener OKK Beograda (1953–65) osvojio je tri prvenstva, tri puta stizao do polufinala Kupa šampiona, a s Oransodom iz Kantua (1966–69) postao prvi strani trener osvajač prvenstva Italije (1968).

U tom timu je trenirao i neka slavna imena italijanske košarke, poput Pjerluiđija Marcoratija i budućeg selektora Karla Reakalkatija, koji je još davno istakao da mu je „Stanković promenio život, usadivši mu samopouzdanje i ubedivši ga da je odličan šuter”.

U prvoj posleratnoj godini osvojio je titule u dva različita sporta. Bio je prvak Beograda u stonom tenisu i prvak Jugoslavije u košarci, oba puta sa Crvenom zvezdom. Sve dok nije seo na klupu OKK Beograda, faktički je bio igrač-trener, jer je još u Crvenoj zvezdi trenirao njen mladi tim.

Isto je bilo i s Partizanom, ali u seniorskom sastavu. U ekipi klonfera lansirao je Koraća kao prvu zvezdu u istoriji naše košarke. Sve vreme, do prelaska u kancelariju FIBA u Minhenu 1969, radio je kao veterinar.

Na Olimpijskim igrama 1968. u Meksiku Džons mu je poverio da vodi košarkaški turnir. Nekoliko meseci pre toga postao je italijanski prvak s Oransodom, s kojom se naredne godine rastao zbog ponude da se preseli u kancelariju FIBA u Minhenu.

Tako je od 1. septembra 1969. tri godine živeo u jednom minhenskom hotelu, boraveći u početku pola meseca u Minhenu, a pola u Beogradu.

Džons ga je doživljavao kao čoveka koji može da uspostavi mir u sportu, imajući u vidu hladni rat i činjenicu da je diplomatija bila pred velikim izazovima. Bora kaže da su u svakoj Džonsovoj komisiji bila po dva „istočnjaka” i „zapadnjaka” i jedan „neutralac”:

- Taj neutralac sam bio ja, pošto je Jugoslavija tada bila „između”.

Prepustio mu je kormilo na Fibinom kongresu u Montrealu, za vreme Olimpijskih igara 1976.

KARIJERA

• Diplomirao na Veterinarskom fakultetu u Beogradu, Veterinarski inspektor za kontrolu mesa u Beogradu, deset godina

1948. - u Beogradu dobio diplomu košarkaškog trenera, posle učešća na nekoliko trenerskih seminara u Jugoslaviji inostranstvu

1966. - ostavio posao veterinara zbog profesionalnih obaveza u košarci

1972. - zamenik generalnog sekretara Fibe

1976-2002. - generalni sekretar Fibe

2002 . - počasni generalni sekretar Fibe

1988-2005. - član MOK

2005. - počasni predsednik KSS

2009. - Srpsko veterinarsko društvo, Akademija veterinarske medicine - počasni doktor, 3. septembar 2009.

IGRAČKA KARIJERA

USPESI: Državni prvak sa Crvenom zvezdom 1946. i 1947.

REPREZENTACIJA: Za Jugoslaviju odigrao 36 utakmica, od 1948. do 1953, zaključno sa Osmim evropskim prvenstvom u Moskvi 1953. Učesnik Prvog svetskog šampionata, u Buenos Ajresu 1950.

TRENERSKA KARIJERA

KLUBOVI: OKK Beograd 1953-1963 i 1965, Oransoda (Kantu, Italija) 1966-1969.

USPESI: prvak Jugoslavije 1958, 1960, 1962. i 1965, prvak Italije 1968.

FUNKCIONERSKA KARIJERA

• član Predsedništva Košarkaškog saveza Jugoslavije od 1953. do 1966.

• generalni sekretar KSJ  od 1956. do 1966.

• član Olimpijskog komiteta Jugoslavije od 1988. do 2005.

• izabran za člana Fibine komisije za evrokupove 1958.

• na predlog generalnog sekretara Fibe Vilijama Džonsa postavljen za njegovog pomoćnika 1960.

• zamenik generalnog sekretara Fibe od 1972.

• postavljen za generalnog sekretara Fibe 1976.

• odgovoran za sva zvanična Fibina takmičenja od 1976. do 2002.

• zajedno sa Američkom košarkaškom asocijacijom (NBA) 1987. organizovao prvi otvoreni turnir, čiji je domaćin bio Milvoki (SAD), koji je ugostio reprezentaciju Sovjetskog Saveza i ekipu milanskog Trejsera.

• član Borda poverenja Najsmitove kuće slavnih od 1980

• član pres-komisije MOK od 1981. do 1983.:

• generalni sekretar Udruženja letnjih olimpijskih međunarodnih federacija (ASOIF) od 1982. do 93.

• član Komisije za olimpijski pokret MOK od 1982.

• član Borda Komisije za olimpijski pokret MOK od 1982.

• član MOK od 1988. do 2005.

• član Koordinacione komisije za 25. letnje olimpijske igre 1992.

• član Komisije za pripremu 12. Kongresa MOK, u Parizu

• uvršten u Najsmitovu kuću slavnih 1991.

• član Komisije za olimpijske programe MOK

• član Koordinacione komisije za 26. olimpijske igre 1996.

• član Studijske komisije za Stogodišnjicu olimpijskog kongresa, u Parizu, 1994

• član Ženske i Sportske radne grupe

• član Izvršnog komiteta Mediteranskih igara

• član Koordinacione komisije za 28. olimpijske igre, u Atini, 2004.

PRIZNANJA

• Oktobarska nagrada grada Beograda za zasluge u sportu

• „Svetski sportski lider” priznanje koje dodeljuje Američka sportska akademija za razvoj međunarodnog sporta

• Orden zasluga za košarku Košarkaškog saveza Venecuele

• Olimpijski orden, koji mu je dodelio predsednik MOK Huan Antonio Samaran

• Povelja za pomoć i saradnju Košarkaškog saveza Obale Slonovače

• Orden zasluga SR Nemačke

• Izabran za člana Nejsmitove kuće slavnih

• „Najsimtova nagrada za izuzetan doprinos” koju dodeljuje Tipof klub iz Atlante

• Nacionalni orden lava, države Senegal

• „Zlatni majstor”, priznanje „Foruma visoke direkcije” iz Madrida

• Vitez ordena Legije časti, države Francuske

• Orden zasluga SR Jugoslavije

• Zlatna plaketa Olimpijskog komiteta Srbije i Crne Gore

• Olimpijski orden, koji mu je dodelio predsednik MOK Žak Rog

• Član Kuće slavnih FIBA

• Orden časti sa zlatnim zracima Republike Srpske

• „Majska nagrada” Sportskog saveza Srbije za životno delo

• Specijalno priznanje Sportskog saveza Srbije

• FIBA nagrada za životno delo

- Džons je još pre rimske olimpijade bacio oko na Boru i dao mu neka zaduženja u Fibinim komisijama. Vrhunac je bio taj kongres u Montrealu, kome sam i ja prisustvovao, kad je Bora jednoglasno izabran za Džonsovog naslednika – sećanja su Jovana Kosijera, čuvenog zagrebačkog novinara koji mu među prvima čestitao.

Novi značajan korak napred napravio je kada je izabran za člana MOK u Seulu. Kao član Fibine Komisije za evrokupove od njenog osnivanja, posle i njen predsednik, zatim kao direktor najvećih košarkaških događaja, imao je priliku da prisustvuje mnogim epskim trenucima, pa čak i da oblikuje mnoge od njih.

Prisustvovao je finalu Olimpijade u Minhenu 1972 godine kada su Amerikanci prvi put izgubili na Olimpijskim igrama, u verovatno najčuvenijem košarkaškom dvoboju svih vremena. Bio je direktor takmičenja i desna ruka Džonsa koji se, mimo prakse, umešao zbog odluke zapisničkog stola.

Uradio je Bora mnogo toga za košarku što mu obezbeđuje jedno od najviših mesta u njenoj istoriji. S njim na čelu, FIBA je ušla u zlatno doba, podižući ugled i u olimpijskom pokretu i među ljubiteljima košarke, privukavši pod svoj krov više od 200 država.

Ali, ako nešto od toga zaslužuje da bude nazvano revolucionarnim, to je svakako ujedinjenje američke profesionalne košarke s ostatkom sveta.

Šansu da se obračuna s lažnim amaterizmom, protiv koga se iz sve snage borio, video je prilikom upoznavanja s komesarom NBA Dejvidom Šternom, u Milanu 1984.

Osvojio ga je svojim stavovima na vrlo posećenoj pres-konferenciji, pa su tako zajedničkim snagama postepeno otvorili vrata Fibinih takmičenja za igrače iz najbolje lige na svet.

Džons i Bora su imali viziju, o jedinstvenoj svetskoj košarci. Ispostavilo se da su od toga koristi imali i FIBA i košarka. Na kraju je Bora, na Kongresu u Minhenu 1989, isterao tu svoju priču o ujedinjenju i dobili smo profesionalce na Olimpijskim igrama.

Otkad su se američki profesionalci, predvođeni Majklom Džordanom, pojavili na Olimpijskim igrama u Barseloni 1992, košarka više nije bila ista.

Pobeđivali su protivnike prosečno sa 43,8 poena, što je dovelo Boru u nezgodnu situaciju, koju je, doduše, i očekivao. Trpeo je kritike sa svih strana, ali je njegov ključni argument:

- Samo ako igramo protiv boljih od sebe, možemo da ih dostignemo.

Trijumfovao posle samo deset godina. Na Svetskom prvenstvu u Indijanapolisu 2002, Amerikanci su doživeli tri poraza, redom od Argentine, Jugoslavije i Španije, i zauzeli tek šesto mesto.

Iste godine, ulogu generalnog sekretara FIBA prepustio je svom Patriku Baumanu, koga je dugo spremao za taj dan. Od tog trenutka je počasni generalni sekretar FIBA.

Za vreme Olimpijskih igara u Seulu 1988. izabran je za člana MOK-a, na predlog tadašnjeg predsednika MOK-a Huana Antonija Samarana.

Od 2005. je počasni član, sve do nedavno, kao i u FIBA, vrlo aktivan. Jedno u nizu velikih svetskih priznanja dobio je na stoti rođendan košarke, 1991, kada je uvršten u Nejsmitovu kuću slavnih u Springfildu (Masačusets, SAD) kao prvi „originalni” stranac.

Bila su i pre njega dvojica – Britanac Vilijam Džons i Mađar Ferenc Hep – ali su se obojica školovali u Americi, u istom tom Springfildu.

Za vreme Evropskog prvenstva 2007, u madridskom predgrađu Alkobendasu, primljen je u Kuću slavnih FIBA, koja je tada i otvorena. Duže od pola veka bio je redovan na olimpijskim igrama, počev od Rima 1960, kada je bio tehniko naše reprezentacije, a posle kao čovek FIBA.

Kad je nedavno nabrajao šta je sve bio u košarci i sportu, našalio se na svoj račun da je pod stare dane zatrpan „titulama bez moći”.

Međutim, kada se zna da je Srbija jedina zemlja koja u Fibinoj Kući slavnih može da sastavi petorku, a da u izbornoj komisiji čika Bora vodi glavnu reč, jasno je da se njegov autoritet i tada izuzetno poštovao.

Žak Rog, bivši predsednik Međunarodnog olimpijskog komiteta u jednom pismu opisuje Boru:

- Borislav Stanković je, bez svake sumnje, zauzeo mesto u istoriji kao jedan od vođa svetskog sporta, obeleživši epohu mudrim i hrabrim inicijativama i korisnim akcijama za svoj omiljeni sport.

Isto je i sa Džordžom Kilijanom, bivšim predsednikom FIBA, koji ga je zvao „Mister Basketbol”.

- Širom sveta poznati Borislav Stanković obično se naziva „Gospodin Košarka”! Znam ga pune četiri decenije i imao sam zadovoljstvo da radim s njim na raznim poljima unapređenja košarke širom sveta. Radeći osam godina kao predsednik FIBA imao sam priliku da gledam kako izvodi svoju magiju. Rast i razvoj svetske košarke u jedan od svetski najpoznatijih sportova nije se desio sam po sebi. To se dogodilo pre svega zahvaljujući čvrstoj rešenosti i izvanrednom vođstvu Borislava Stankovića, našeg voljenog generalnog sekretara.

Imao je sve preduslove da bude mrgud, da čitav život krivi one koji su mu iz zagrljaja oteli oca kad mu je bio najpotrebniji, da prezire one koji su ga onemogućili da studira ono što je voleo... Izabrao je osmeh, nadu, veru u sopstvene moći i, kako uvek ističe – košarku, da bude njegova vodilja ka lepšem životu, ne sluteći dokle će sve da ga odvede.

Borislav Stanković

Datum rođenja: 9. jula 1925.

Mesto rođenja: Bihać

Funkcije: generalni sekretar Svetske košarkaške federacije (FIBA), član Međunarodnog olimpijskog komiteta (MOK), predsednik Košarkaškog saveza Srbije, član Olimpijskog komiteta Srbije.

Jezici: srpski, ruski, francuski, engleski, nemački, italijanski, španski.

Porodica: Oženio se 1949. ima ćerku, dve unuke i dvoje praunuka.

Hobiji: čitanje, muzika, tenis, plivanje.

Komentari (0)

Samo registrovani i ulogovani korisnici mogu da ocenjuju komentare!

Prijava Registruj se

Dodaj komentar

Preostalo karaktera:

Molimo vas da se u komentarima držite teme teksta. Redakcija SPORTSKOG ŽURNALA ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih proceni kao neumesne - skrati ili ne objavi komentare koji sadrže osvrte na nečiju ličnost i privatan život, uvrede na račun autora teksta i/ili članova redakcije „SPORTSKOG ŽURNALA“ kao i bilo kakvu pretnju, nepristojan rečnik, govor mržnje, rasne i nacionalne uvrede ili bilo kakav nezakonit sadržaj. Komentare pisane verzalom i linkove na druge sajtove ne objavljujemo. SPORTSKI ŽURNAL ONLINE nema nikakvu obavezu obrazlaganja odluka vezanih za skraćivanje komentara i njihovo objavljivanje. Redakcija ne odgovara za stavove čitalaca iznesene u komentarima. Vaš komentar može sadržati najviše 1.000 pojedinačnih karaktera, i smatra se da ste slanjem komentara potvrdili saglasnost sa gore navedenim pravilima.

Da biste videli ostatak vesti

Registrujte Se Prijavite Se

Prijava

Facebook Prijava

ili

Registruj se › Zaboravili ste lozinku?

Registruj se

Facebook Prijava

ili

Unesite Vašu adresu e-pošte da biste dobili novu šifru