Желео је да остане поштен. Према себи, људима са којима сарађује, а највише према кошарци! Игри која је његов живот. И, у тренутку када је осетио да више не може да јој да најбољег себе, одлучио је да престане.
Због тога му та одлука није тешко пала. У тренутку када је ушетао у редакцију „Спортског журнала“, Милан Мачван је одавао утисак задовољног човека. Свесног да је направио праву одлуку.
Одлуку којој се обрадовала и његова старија кћеркица.
- Кад сам кренуо ка вама, рекао сам јој да идем да причам за новине и кажем да завршавам каријеру. Она је срећно узвикнула: „Јеј!“.
Далеко од тога да је то била лагана одлука. Далеко од тога и да је донета напречац. Процес је дуго трајао.
- После оне две повреде колена, оно што ме вукло да се вратим била је жеља да не завршим каријеру тако. Моје колено није сјајно, имао сам две операције предњих укрштених лигамената, постоји и велико оштећење хрскавице. У току сезоне се појавио и одломљени део менискуса, који може да представља проблем. Али, уколико си у одличном тренингу није стални проблем.
У суштини...
- Ајде да кажемо то тако да сам физички и психички био истрошен. Не могу више да се борим са тим. Много је времена почело да ми узима. Постоје објективни проблеми са коленом, где сам морао да узимам таблете против болова. Где је све било тотално непредвидиво. Например, будем потпуно спреман, вече пред утакмицу одрадим сјајан тренинг, а сутрадан дођем и из чиста мира ми отекне колено...
Ту долазимо до те приче о „поштењу“.
- Ја сам неко ко уколико не може да ради нешто сто посто, радије то нећу радити.
Све ово иако је и после ове сезоне имао понуде да настави са играњем.
- Постојала је прича да останем у Јапану, и да се вратим у Партизан, јавио се још један клуб. Међутим, рекао сам да прво морам да будем чист према себи, не желим да завлачим људе. Никада нисам на томе градио каријеру. Нисам желео да потпишем уговор, па да ми после два или три месеца неко каже да није задовољан, да ме „сече“, или шта год... Нећу то да радим. То су неки разлози зашто крај.
Ово јесте одлука која мења живот. Из корена. И она се не доноси за два сата. Није ни Мачван лако преломио. Напротив.
- Код овакве одлуке најбитније је да човек буде спокојан. Да је начисто са собом да је то то. Сваки пут у току сезоне кад ми се јављао проблем са коленом, први пут је то био неки новембар, ја сам кренуо да размишљам о томе. Други пут је то било у јануару. Здравствено, сезона је била ОК. Одлично сам играо. Али је све то било као један ролеркостер. Ја сам неко ко не говори много о својим проблемима и много тога сам и прећутао, само да бих играо. Осећао сам одговорност и према Луки Павићевићу, који ме тамо довео. Нисам желео да испадне да паузирам због колена или шта год. Јер је било доста перипетија и при самом потписивању уговора.
Поента је...
- Више пута ми је прошло кроз главу. Нисам желео да завршим каријеру после две повреде. Већ онако како ја хоћу. На крају се испоставило да сам каријеру завршио као шампион. Освојили смо Азијску Лигу шампиона. Нисмо шампиони Јапана, иако смо имали најбољи скор, али смо шампиони дивизије. Одиграо сам доста добро.
И тим пре је одлука изненађење за све.
- Сигурно ће бити шок за све. Најближи око мене знају која је моја одлука, укључујући тренере са којима са радио. Покушали су да ме одврате од тога. Међутим, одлуку сам донео доста трезвено. Више пута сам је вагао. Али тај први инстикт који се јавио био најчистији и најрационалнији. Једноставно, после свих повреда које сам прошао у каријери, и свих операција, носа, шаке, колена, изгубио сам границу да знам када је доста. Преко које бих био спреман да наставим даље. Можда сам и могао себе да натерам, али не бих имао то задовољство које имам, када иначе играм кошарку.
Велики интервју у коме се Мачван осврнуо на каријеру, клупску и репрезентативну, које моменте памти, које су га утакмице обликовале, који тренери, са којим саиграчима је највише волео да игра, против кога је било најтеже, прочитајте у уторак у штампаном или ПДФ издању Спортског журнала.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.