Ново рађање Марка Симоновића

Финале плеј-офа између Црвене звезде и Партизана обиловала је свим оним што оптерећује нашу кошарку, антагонизмом који често излази из спортских оквира, а Марко Симоновић, као капитен црвено-белих постао је омражена фигура код противничких навијача, највише због гестикулација у игри пет на три и дизања шампионског пехара.

Потом је Симоновић, кад је било јасно да Владимир Лучић неће моћи да игра и накнадно уврштен на списак, а касније је прикључен и Рашко Катић, такође прошле сезоне чувар Звездиног рекета.

- Од првог дана припрема репрезентације никаквих прича на ту тему није било. Гурнули смо то у најдубљу сенку и причали само о ономе због чега смо позвани, Мундобаскету у Шпанији.

Симоновић је као и Бирчевић и Јовић био дебитант на великом такмичењу, али је кроз млађе селекције и универзитетску знао већину нових саиграча.

- Једино Крстића нисам познавао, а Јовића сам упознао у Нишу, ван терена. Можда ми је било потребно дан – два да се осетим као староседелац у сениорској репрезентацији.

Кад је Хрватима на турниру у Поу, на припремном турниру, убацио 24 поена са тројком од табле, преломио је људе из Ортеза да га ангажују.

- Било је контакта и са неким другим француским клубовима, али Клод Бержо, тренер Ортеза је био најближи и – најбржи – признаје Симоновић.