Пешић: Тешко је рећи да ли су Шпанци најбољи тренери

Прослављени кошаркашки стручњак Светислав Кари Пешић изјавио је да Шпанија има врхунске и образоване тренере, који су заслужни за све успехе у протекле две деценије, али да је тешко рећи да ли су они најбољи на свету.

Председник Кошаркашког савеза Шпаније Хорхе Гарбахоса недавно је изјавио да поштује све, али да истински верује да су тамошњи тренери најбољи на свету.

– Мени то није уопште засметало, мислим да је Гарбахоса као председник савеза и један од најбољих шпанских и европских играча, само истакао нешто што је на основу резултата тачно. Шпанска кошарка је у последњих 20 година постигла најбоље резулате у односу на све остале. С тог аспекта је Гарбахоса у праву – рекао је Пешић у разговору за Танјуг.

Трофејни стручњак, који је током каријере водио шпанске клубове Валенсију, Ђирону и два пута Барселону, најбољи тренер у АЦБ лиги у сезони 2018/19 по избору Удружења кошаркашких тренера Шпаније, истиче да тамо постоји добар систем иза ког стоје добри стручњаци.

– Да ли су они најбољи на свету, ја мислим да то врло тешко може да се каже. Можеш да кажеш да је Мајкл Џордан најбољи и можеш да кажеш да је најбољи млади играч са простора Европе, који отишао у НБА лигу Лука Дончић или наш Никола Јокић. Говорити да су шпански тренери најбољи на свету…Ја мислим да то Гарбахоса и не мисли – каже Пешић и објашњава:

– Апсолутно се слажем да је шпанска кошарка доживела највећи напредак у последњих 20 година у односу на све кошаркашке нације које постоје. Захваљујући уређеној лиги, уређеним односима успели су да постигну и највеће резултате и на клупском и на репрезентативном плану, и у мушкој и у женској и у омладинској кошарци. Неко стоји иза тога, неко бира и тренира те играче, а први и они који имају највећи утицај на развој кошарке су пре свега тренери.

У три најјача клупска кошаркашка такмичења у Европи, у Евролиги, Еврокупу и ФИБА Лиги шампиона, шпански тренери ове сезоне воде 12 клубова, у сваком по четири.

Већина их седи на клупама домаћих екипа, док су само двојица на ангажману ван Пиринејског полуострва – Аито Гарсија Ренесес је на челу немачке Албе, док Ћави Пасквал води руски Зенит.

– Шпански тренери су дуго година били затворени, нису имали храбрости да напусте Шпанију и да буду тренери у другим земљама. Видим да последњих година Аито, Ðоан Плаза, Ћави Пасквал почињу да раде широм Европе и то са доста добрим успехом. Шпанци имају добре тренере, имају добру школу. Тренери су им врло образовани, много улажу у струку и њено образовање – смарта Пешић.

– У мојој другој етапи у Барселони, тројица мојих асистената су били Каталонци, чак и кондициони тренер. Није да не верујем другим тренерима, највише верујем онима које познајем и са аспекта знања и искуства, менталитета, језика, али та три тренера су ми много помогла да водим један такав пројекат као што је Барселона – истиче Пешић.

Са друге стране, у ова три такмичења са простора бивше Југославије, чувене по тренерској школи, ангажовано је 17 тренера – по три у Евролиги и Лиги шампиона, док су најбројнији у Еврокупу где их је чак 11.

Пешић, који је са репрезентацијом Југославије 2001. и 2002. године везао титуле првака Европе и света, са Немачком био најбољи на Старом континенту 1993. године, објаснио је разлику између те две тренерске филозофије.

– То су две различите школе, две различите филозофије. Наша методика и селекција су јединствене у свету и сви су помало учили од нас. Као што смо и ми учили од других, тако су и они примењивали нешто што одговара за њихову кошарку. Сви врхунски тренери из генерације пре моје, па и моје, сви су различити. То је наша одлика. Сви су доносили нешто другачије, постизали су резултате на другачији начин – рекао је Кари Пешић.

– Када гледамо шпанске врхунске тренере, интересантно је да они су на неки начин униформисани. Исти је систем тренинга, исти је систем игре, иста је филозофија. Сваки тренер има свој идентитет, гледа кошарку из овог или оног угла, али је све доста стандардизовано – наво је он.

Пешић каже да оно што још први разлику између шпанских и тренера из југословенске школе, јесте добра и брза адаптација на друге земље, културу, језик и стил играња.

– Ми смо ту најјачи и јединствени. Ми нисмо производили резултате само са југословенским играчима, клубовима и репрезентацијама, већ смо све то радили и у другим земљама. Наша адаптивност на нове услове – то је та разлика. Ако си тренер у иностранству, онда тренираш различите играче, различите нације и први посао тренера је да мора да се адаптира на металитет и квалитет играча које има. Не само да смо се прилагођавали него смо и мењали навике, начин тренирања и играња кошарке – објаснио је Пешић.

Додао је данас је мало оних који су опробали да буду тренери у другим земљама Европе, а Пешић се осврнуо и на младе нараштаје у нашој кошаркашкој струци.

– Наша нова генерација тренера је талентована. Долазе из земље где је кошарка најважнији спорт, имали су од кога да науче. Имам утисак да они све више нагињу кошарци, која по нашем менталитету и начину на који тренирамо, више није то то. Не кажем да то није добро. Добро је да се мења, јер се кошарка развија као ниједан други спорт – закључио је Пешић.