ПИШЕ: ПРЕДРАГ МИЉУШ
Разлику у новинарству праве и правиће само текстови произашли из доживљаја, наравно и интервјуи, остало уз информације је само, мање-више, ресавска школа, да не елаборирамо даље...
Пратио сам пажљиво све што је написано поводом одласка Предрага Живковића Тозовца. Занимало ме...
Први пут сам за Тозовца чуо почетком седамдесетих када су у наш стан у Панчеву ушли телевизор и грамофон. Родитељи су листом тада слушали народну музику, њиховој деци био је ближи рокенрол, прво Индекси и Корни група, потом и Смак, Атомско склониште, Тајм, Бијело дугме, Леб и сол, Септембар...
На школским екскурзијама евентуално би се запевао опус Томе Здравковића или „Пијем да је заборавим“ Хашима Кучука Хокија, народњака који је изгледао као рокер, са дугом косом и тамним наочарима.
Тај избор нисам мењао до 50. рођендана Желимира Обрадовића, на којем су свирали Симфонијски оркестар РТС-а, Бајага и Инструктори, Џипси кингс, Тозовац, Лепа Лукић, било их је још, гости су испраћени трубачима Бобана Марковића. Не знам да ли је ико окупио такву репрезентативну поставу музичара као најтрофејнији кошаркашки тренер Европе. За свакога понешто.
Када је на бину изашао Тозовац, чини ми се да је био у смокингу, проговорио, па запевао, после неколико нумера позвао слављеника и легенду Драгана Кићановића да му се придруже на сцени и заједно стану испред микрофона, променио сам мишљење о народњацима. Речит, шармантан, пријатног осмеха, наочит, импозантног стаса...много више од интерпретатора. А глас? Први пут сам га видео уживо и доживео као уметника са енергијом која се преноси на публику.
Поред свих звезда Тозовац ме је највише импресионирао. Можда зато што нисам тако нешто очекивао, вероватно и оптерећен стереотипима...Био сам старији безмало четири деценије од дана када сам први пут чуо за њега.
Неку годину касније, Дејан Димитријевић, генсек ОКК Београда још је био међу нама, на окупљању ветерана из Жућкове авлије у кафани на стадиону на Карабурми, настао је лом кад је оркестар засвирао Тозовчеву песму Тражићу љубав нову. Људи који су превалили шесдесету поскочили су из столица жустро као кад су играли.
Ако сам добро схватио, у крштеници Тозовца писало је Предраг Живковић. А мајка га је звала Драган. Мени су дали име Предраг уз противљење мајчиног ујака који је желео да будем Драган. За најближе остао сам Драган, Предраг је више за службену употребу.
И да, ово је информација: Тозовац је сахрањен са црвено-белим шалом, био је велики навијач Црвене звезде.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.