Отишао је Радоњић, након четири и по године и девет трофеја. А, остала је туга. Црвена звезда је ушла у, како је Небојша Човић рекао, велику и храбру реконструкцију.
У пракси то за значи, да су Мали Калемегдан већ напустили Митровић (Бамберг), Џенкинс (Химки), Симоновић (Зенит), Јовић (Бајерн), Томпсон, Волтерс и Гудурић (Фенербахче).
На вратима је Кузмић, али пре него што се озваничио његов трансфер у Реал, Радоњић и клуб су након последњег састанка саопштили да се нису договорили око наставка сарадње.
Последња нада да би могао да се избегне већ давно најављен епилога живела је до суботе вече. А, сада је питање над питањима, ко ће преузети кормило струке Црвене звезде.
Одговор је тешко и претпоставити, а камоли нешто више. Ипак, то не искључује увек занимљиво „гласно“ размишљање.
Када говоримо о домаћим тренерима, избор је сужен. Примера ради, Саша Обрадовић би сигурно био по укусу свих. Доказан, млад стручњак и заклети звездаш.
Зна и разуме околности у и око клуба. Ипак, чврсто везан уговором за Локомотиву Кубан. Сличне, ако не и исте, квалитете има Александар Трифуновић, али поред његовог презимена стоји тренер Каршијаке.
И Зоран Лукић који се доказао у Русији, а потом радио у Банвиту је опција која реално отпада, с обзиром да се вратио на место успеха, у Нижњи Новгород.
Али, овде није питање ко не може, већ ко би могао да се нађе на радару Црвене звезде. Од оних са великим именом и искуством, многима је прва опција Светислав Пешић.
Чувени Кари је слободан и са 67 година пун искуства и знања. Њега није лако приволети на потпис, али Човићу је то полазило за руком. У Звезди, али и репрезентацији.
Има оних и који по навици одмах помињу Божидара Маљковића, по ко зна који пут када је Црвене звезда у питању.
Али, негде не делује логично да би четвороструки првак Европе напустио место председника Олимпијског комитета и вратити се на паркет.
Душко Ивановић је опција која се појавила, а да Дејан Радоњић није ни затворио врата. Тада је оштро демантована, али ни сада не делује реална.
Осим ако црногорски стручњак није рад да дебело смањи плату за коју је рецимо радио у Барселону, Басконији, Панатинаиокосу или последње у Химкију. Мада и у том случају, та опција делује као да је на далеком штапу.
Ту су затим тренери са искуством стицаном у иностранству, али и у Црвеној звезди, као што су Михаило Увалин и Стеван Караџић. Први је водио црвено-бели пре преломне 2011 године, када је имао веома слаб тим.
Али је после у Зеленој Гори радио одличан посао и између осталог стигао до Евролиге. Док је Караџић такође већ био на Малом Калемегдану и то у три наврата, једном као асистент.
А, затим са много више успеха био на кормилу Јенисеја. Ипак, питање је колико су такве опције уопште и у мислима управе.
На крају, ту су и неискусни тренери који могу да буду бум, али и да сагоре. На тој листи, по некој логици, појављује се Милан Гуровић, а затим и Душан Алимпијевић који је практично преко ноћи стекао велике симпатије и имао сјајан резултат са ФМП-ом. Екипом из које би доста играча могло да добије шансу у дресу са Звездиним грбом.
Да ли ће се на Малом Калемегдану на крају одлучити за неку од ових опција или за неко друго решење, остаје да се види.
Оно што је сигурно, без обзира што је остала без готово комплетног шампионског тима, што се зна се да нема новца за скупа појачања, као и што постоји бреме успеха Дејана Радоњића, Црвена звезда је велики магнет.
Амбиције, велики залог у младима, армија навијача и наравно Евролига, веома су јаки адути у преговорима. Колико са једне стране боде очи податак да је Црвена звезда тренутно једини клуб међу 16 у европској елити, то је са друге стране велики плус када се тражи тренер.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.